ВАЖНО ЈЕ НАСТАВИТИ ПОЛИТИКУ КОНТИНУИТЕТА И ПУТ КОЈИ ЈЕ УТАБАО МИЛОШ ВУЧЕВИЋ Започео реформу просветног система, доказао се и показао у свакој улози коју је обављао

Тешка времена рађају лидере и у таквим временима се види ко је ко и од чега је саздан. Није кроз нашу историју било много политичара који су могли ићи под руку са моралом нити им је познат појам политичке или моралне одговорности. Још су ређи они који су функцију, коју су у једном тренутку добили или зарадили, спремни да подреде интересу државе или странке чији су део. Такви људи изазивају презир чак и од својих сабораца, а из разлога што показују да у политици може и другачије и да нису баш сви исти. Ко сабере два и два уочиће да Милош Вучевић од момента преузимања Српске напредне странке, а посебно од тренутка када постаје премијер Србије, управо постаје мета разноразних „моралних величина“ и с једне и друге стране. Тешко им је, сасвим сигурно, јер преко пута имају човека који се доказао и показао у свакој улози коју је обављао; његови резултати су његова сведочанства, било да говоримо о њему као Градоначелнику Новог Сада, министру одбране или Председнику Владе Србије. На све то, показао се као ендемска врста у свету политике, баш као што сам написао у уводним пасусима, јер је ту своју позицију зацементирао оног момента када је поднео моралну и политичку одговорност и повукао се са позиције премијера. Шта год неко од нас о том поступку мислио и колико год веровао да је могло и другачије...

У мору позитивних ствари које је допринео својим радом издвојио бих једну а у светлу тренутних дешавања у нашој земљи. И верујем да и Влада премијера Мацута по свим правцима мора бити Влада континуитета, а нарочито да настави да се бави реформом просветног система и оним, што је везано за ту тему, започео Вучевић. То је позитиван корак ка унапређењу образовања у Србији и поред јасних циљева и стратегија захтева укљученост стручног кадра, друштвену подршку али и финансијску подршку. Циљеви су јасни и недвосмислени и морамо коначно раскинути ту вишедеценијску праксу разарања нашег образовног система, за почетак. Доста смо били погодно тле за развој и ширење различитих НВО који су на крилима петооктобарских промена преправили и овај сектор. Пажљиво и плански су ширили своју мрежу откидајући део по део суверенитета нашег образовног система да би постали држава којој уџбенике из историје или географије штампају издавачи из земаља за које смо као народ геноцидни. Неопходно је да кроз Министарство просвете успоставимо јасну стратегију која би захтевала коришћење домаћих образовних материјала и развијати уџбенике који су прилагођени националном курикулу и потребама ученика али и целокупног друштва. И наравно да треба да уведемо националну читанку у школе јер је она неопходан корак ка јачању националног идентитета и очувања културне баштине. 

„Навикавајмо младеж на добро, од тога све зависи“. Знао је и пре више од двеста година, у тренутку када је ове речи изговорао Доситеј Обрадовић, да је младост будућност сваке земље. Зато се у памет узмимо док је време и ухватимо се у коштац са овим проблемом. У питању је будућност свих нас...

Стефан Србљановић, дипломирани политиколог