Љубљанском победнику приређено је славље какво никада није забележено у некадашњој средњовековној престоници Србије пре, а ни више од шест деценија после тога. О њему се и данас приповеда. Славио је цео град и околина. Простор на почетку Улице ЈНА, између хотела "Париз" и "Европа", био је пригодно уређен и затворен за саобраћај. Постављени су столови препуни домаћих специјалитета, уз које су текла вина, ракије и вињак. Окупило се више хиљада људи, мештана и њихових гостију. Три музичка састава побринула су се за добро расположење; јело се, пило, певало и играло до зоре.Слављу, које му је приређено, вињак се одужио на начин који нико није могао да замисли, камоли да очекује. Већ наредне године, у Љубљани је опет био најбољи. Као и 1963. и још шест пута до покоја екс Југославије.
Овенчан је и великим златним признањем Међународне организације за пољопривреду и исхрану ФАО за „допринос афирмацији савременог винарства и развоја виноградарске производње, а тиме и модерне пољопривреде у целини”.
Признања стижу са свих страна, простор ми не дозвољава да их набрајам, споменућу само оно највеће и најзначајније: од његових потрошача. Трговачке организације, извозници и угоститељи из целе земље напросто се надмећу ко ће пре и више поручити вињака. Оно постаје далеко најтраженије пиће у Југославији. Остало је забележено да је у 1974. години продато 1.538 вагона Рубиновог вињака.
Какве везе има вињак са прокупцем, питате се. Пратећи његов развојни пут од самог почетка, одговор сам чуо од стручњака, у време пре његове приватизације, од првих људи Рубина: Томе Минића, Владе Николића, Радосава Димитријевића Раке...
Набрајајући његове „тајне” споменули су и стару балканску сорту прокупац, чије вино су препекли у дестилат који је зрењем у храстовим бурадима стицао врлине равноправне француским коњацима. Нису крили свој страх од све масовнијег напуштања ове лозе и садње иностраних, много квалитетнијих сорти.
О прокупцу, као винској сорти, винари нерадо говоре. Један од ретких Миша Цилић, власник Газдинства Цилић на време је проговорио и упозорио, реагујући на велику пропаганду прокупца и тамњанике:
- На светском тржишту те две сорте немају шта да траже. Веома је мала вероватноћа да ћемо доживети да неко на Монмартру, после шетње седне у бистро и поручи прокупац. Он је битна сорта за Србију, да би се као винска земља осећали да имамо нешто своје. Морамо да будемо свесни да и остале државе, које траже место на светском тржишту, имају своје адуте и сорте које, можда, поседују и већи потенцијал.
Газдинство Цилић има 15 хектара винограда подигнутих у новије време, у другом таласу модерног српског винарства, како се то сада каже. Припада осмој генерацији у породици везаној за трговину и производњу вина. У њиховим виноградима нема прокупца. На питање зашто, Миша Цилић спремно одговара: "Од старта смо се определили да радимо вина од најбољих сорти. Свиђало се то некоме или не, али неке сорте једноставно имају већи потенцијал него друге.
Уосталом, мој отац Зоран, радећи у Навипу, прерадио је за 30 година у вино, ваљда, највише прокупца од свих енолога на свету. Прошли су му кроз руке прокупци са свих иоле битнијих позиција у Србији. Једноставно, мишљења смо да од те сорте нема озбиљних црвених вина. Она може да одигра значајнију улогу на винској сцени Србије, ту негде су њени лимити. Од прокупца нећемо направити озбиљно црвено вино и тиме парирати тамо некоме у свету. У најбољем случају он може да буде добра локална прича.
Слично Цилићу мисли и већина виноградара и винара. Убрајам га у наше велике виноградарско-винске стручњаке и зато га радо цитирам. Нажалост, редак је на нашој винској сцени. Већина оних који су позвани да кажу своје мишљење о вишегодишњој (пр)окупацији ћуте. Опасна је та шутња. У обнови виноградарства, које је у току, велике су недоумице и лутање у избору сорти за садњу. Виноградари се махом одлучују за оне које воле, не водећи рачуна о позицији будућег винограда, саставу земљишта, микроклимату...
У тој скупој игри, много се греши, пропусти се исказују тек кад чокот почне да рађа. Враћамо се неколико векова уназад, када су наши стари садили па крчили, када би нешто научили. Технолошка знања временом стечена данас су недоступна. Јер наука и струка ћуте. А незналице коло воде.
