Француски докторски тим на челу са професором Жоржом Матеом закључује да је њихово стање критично и да су им дани одбројани. Он предлаже да се по први пут у историји изведе деликатна и неизвесна интервенција. Да ли је у питању експеримент над живим људима или он заиста жели да им помогне - постаје мучна дилемма за југословенске научнике, коју гледаоци у биоскопима ових дана могу да одгонетну у филму Драгана Бјелогрлића „Чувари формуле”. У том остварењу, једног од озрачених научника - Радојка Максића, тумачи глумац Јован Јовановић, чији лик једини сумња у све што се дешавало приликом експеримента, што је важно за сам расплет филма. Према његовим речима, овај филм је ланчана реакција добрих дела.
– То је победа малог, обичног човека, наизглед немоћног, али доброг, који има намеру да шири своју племенитост и да запита неке велике људе шта то и да ли исправно раде и да их приволи на пут добра. Ето, тако бих ја назвао ову „Ланчану реакцију”, што је поднаслов овог филма, а то би била и нека главна његова порука – прича на почетку разговора за „Дневник” глумац Јован Јовановић и додаје да би волео да овај филм изазове ланчану реакцију у гледаоцима и покаже управо том, како каже, обичном и малом човеку, да ипак вреди бити добар. – Вреди чинити овај свет бољим, колико год то у неким тренуцима деловало невидљиво. Ето, волео бих да то публика, бар првих неколико дана након пројекције и гледања филма, коме ће се, верујем, враћати по више пута, примени у својим животима. Мислим да је то највећа радост и највећа победа овог филма. Надам да ће наићи на добар одзив публике и да ће људи разумети оно што смо хтели да им пошаљемо као неку вибрацију.
Јовановићу је ово, иначе, трећа сарадња са Драганом Бјелогрлићем, будући да је најпре глумио у његовој серији „Сенке над Балканом”, а онда и у „Жигосанима у рекету”.
– Био сам на другој година факултета када ме је Драган позвао да играм једну малу улогу у „Сенкама”. Био сам батлер Калуђеру, којег је играо мој дивни колега Гордан Кичић. „Жигосани у рекету” су, такође, били посебно искуство, радили смо око 90 наставака. Бјелогрлић нам увек да скицу за то што треба да играмо, а тако је било и за потребе филма „Чувари формуле”. Био је то темељан и озбиљан рад – закључује Јован Јовановић.
Јован је, иначе, заједно са колегама Радивојем Буквићем, Огњеном Мићовићем и Алисом Радаковић, за потребе снимања сцена лечења озрачених научника, морао нагло да смрша, што, како сазнајемо, није било лаган задатак. Ипак, како нам открива, то му је веома помогло да лакше уђе у лик и његову патњу с којом се суочава.
– У Америци је то далеко професионалније, зато што вас продукција много више чува. Наравно, зато што имају услова за то. Код нас је то било препуштено нама самима и негде смо, чини ми се, ми сами највише бодрили једни друге и том процесу. Знали смо шта играмо и имали смо поштовање према томе – прича нам млади глумац и додаје да их је то што су морали да својим улогама направе својеврсни омаж ликовима филма и гурало напред и због чега су и успели да изгубе силне килограме. – То ће сигурно људи и приметити у филму, нарочито у тим тренуцима када се директно везују наше сцене из прошлости и, да кажем, садашњости, тј. сцене из болнице и оне из института у Винчи. Ми смо прво снимали тај део у болници, а онда смо након три-четири месеца снимали део сцена у Винчи, када нам је коса мало порасла, када смо се и ми мало подгојили и добили неки други изглед. Задатак нам је био да кроз та три месеца не само повратимо физички изглед, него и некако вратимо радост тим људима који су се толико намучили у тој болници. Али, да не плашимо публику, није све у томе. Мислим да је филм изузетно лековит и да је потребан у данашње време.
Јовановић истиче да пре самог снимања ни сам није знао много о догађајима у Винчи, док није добио припремни материјал, па верује да ће и многим гледаоцима прича о акциденту отворити нова сазнања и погледе о нашој историји.
– Верујем да ћемо да дамо омаж херојима овог филма, а то су, свакако француски донори, који су учествовали у трансплатацији коштане сржи, не знајући шта их чека и да ли ће се после тог захвата заправо и пробудити – истиче млади глумац и додаје да је био потпуно концентрисан на снимање сцена у болници. – Искрено, из те енергије људи који се боре за свој живот је било мало теже изаћи. Никада нисам имао овакав задатак до сада и верујем да га нећу скоро имати опет. Али изузетно тешко је било то читаво лето које сам имао да се спремим за други део снимања. Стално сам размишљао о томе шта сам одиграо, а шта не. Било је ту много изазова, али и радости и верујем да сам, стварно, привилегован што смо добили прилику.
Владимир Бијелић
