Да овде у медијима нема досаде. Потом је уследила пријава за насиље у породици и забрана приласка Душка Тошића. Оно што ће сигурно социолози овог времена писати јесте да је Јелена Карлеуша особа која је изазвала највише публицитета и да је заиста мала од скандала како ју је прозвала вечита Марина Туцаковић. Наравно, јавност се делила, сви су имали своје мишљење и опет је скандал замаглио суштину да ли се било ко сме тући или малтретирати?
А Новака Ђоковића су затворили као највећег кримоса. Поставило се и једно одлично ретеоричко питање где је правда за Новака и да ли је сваки Србин Ђоковић? Али и најбољи тенисер је пример шта значи медијски хејт или мржња ако се лансира кроз медије. Колико се нечији лик и дело може претворити у јавну расправу некомпетентних.
Новак Ђоковић је човек који увек јавно износи свој став који се другима не свиди увек. Познат је његов став о вакицни. Такође, склон је и да запева на Корчули Оливера уз клапу али исто тако може да запева Видовдан и да каже свој став о Косовском питању. Заправо, он најбоље показује колико је Балкан компликован и како то разни теоретичари и новинари не разумеју. Да разумеју онда не би у причи о Матеји Периши убацивали и таблоидне елементе… Како су се посвађали Сплићани и Задрани на београдском сплаву, зашто је Београд град слатког греха, порока и зашто сви имају потребу за хистеричним проводом?
Оно што смо гледали на појединим телевизијама није био провод него је била типична балканска крчма. Раније се знало шта сме а шта не сме да иде на телевизију. Знало се где почиње политика а стаје естрада. А сад је све измешано и некомпетентно. Како се дешава да су дисиденти богатији од власти а да су у моди пластични хирурзи и да влада култ силикона? Јер пара врти где вибратор неће. Дакле паре, паре и само паре. Јер како објаснити експлисцитне сцене секса у удараном термину.
Како објаснити говор насиља од политике до коментарисања познатих личности. Како објаснити ту мржњу према успешнима која није само наш модел, него је светски феномен. И онда се питамо зашто толико насиља, зашто је црна хроника популарна, зашто постоји белосветска хистерија и агресија? Ово је време лицемера и улизица а не људи који имају одмерен и рационалан став.
Ово је време где пролазе гласни и острашћени. Ово је време где себи свако дозвољава право на неко мишљење без информација и компетенција. Сви имају мишљење о нечему а информишу се преко мобилних телефона, сумњихвих медија и портал. Па није ни чудо што им је мишљење попут тоалет папира. И онда се питате зашто је била највећа несташица тоалет папира у време короне. Па тај сјајан понекад и миришљав производ је синоним за ова времена. Погледајте колико медија, колико острашћености, колико мржње, колико насилника.
Некад па и у оним тешким деведесетим годинама, знали смо са десетак другара да поделимо флашу вина уз неку лепу песму Џеја Рамадановског и Томе Здравковића. Данас не можемо да набројимо пријатеље на прстима једне руке.
Питате се зашто је толико депресивних, толико болесних људи и ментално и физички. Једноставно смо несрећни а медији су ту да нам продају лажну инстаграм слику стварности. Нема много невиних у овој папазјанији од живота. Година је почела жестоко, не мирише на добро. Наравно да ће комерцијални медији да трљаљу прсте, биће пара, биће рејтинга. Али ко са ђаволом тикве сади тешко да ће добро проћи.
Време је толико страшно да су се урушиле све моралне и људске вредности. Година је медијски почела жестоко а како ће се завршити нису видели ни Тарабићи, ни Нострадамус, ни пророчица Ванга. Људи су се отуђили јер су помислили да им је телевизор постао најбољи пријатељ И ту се много зезнули јер нема лажљивијег и лицемернијег пријатеља него што је то тренутни телевизијски програм и ако ме питате зашто је филм Тома толико успео то је због тога што је пробудио емоцију и неку нову наду. Јер ми јесмо „дотакли дно живота” и „кафана је наша истина” али све док будемо плакали уз „Љиљану” има наде за нас. Никада никакви силикони и паре не могу да купе срећу.
