Резултат: више суштине и више тога завршеног. Уместо тога, данас смо прилично искомпликовали властите, али и туђе животе стално издвајајући неко ново „дрво“ које онда дотерујемо и уређујемо до у недоглед. А „шума“ све хаотичнија и неуређенија.
Све се максимално закомпликовало, те не чуди да данас више за обичног човека нема среће ни на послу, ни у приватном животу. Ништа радост и задовољство, само неке критике и незадовољство; тај „мали“ човек је углавном крив и неподобан како за све чега се лати, тако и за оно што је игром случаја успео да избегне. Недовољно је добар за посао који обавља, ни као супружник се баш не истиче по успеху, а тек као родитељ... Ту се толико лоше и недорасло тренутку показао, да држава и њене стручне институције морају све чешће да реагују и глуме детету маму и тату.
А не тако давно, док су дечији проблеми били крајње једноставни, чини се као и да је за родитељство било више подобних. За почетак, децу није требало (попут неке интервентне јединице у комбинацији с бар неколико пропратних служби) анимирати и осмишљавати им вишак времена. Јер, досада није била тема. Клинци су сами и без ичије помоћи и стручног вођења решавали питање „вишка“ времена. Били су креативни и маштовити, односно, способни да се сами снађу и организују; да укључе мозак и осмисле шта би могли да раде. Довољно да се ствар реши. Слично је било и с болестима – за температуру трљање тела јабуковим сирћетом, масажа стопала и дланова разблажених (најбоље комовицом) ракијом или би се на чело пред спавање стављала чарапа с изренданим кромпиром, за кашаљ сируп, а за дијареју две, три коцкице црне чоколаде или кашичица млавене кафе и шећера. И, проблем опет решени.
А, онда су се појавили стручњаци и то онако тотал професионално и тржишно оријентисани, а родитељи који су се понадали да ће ситуација с васпитањем и бригом око детета - уз стручно вођење лајф коучева, јоги летача, психиолога, педагога и остале подршке - коначно бити уређена и по жељеним стандардима „упасана“, врло брзо су се нашли у новим проблемима. Испоставило се да су у већини случајева проблеми, уместо да се решавају, почели да се умножавају. Изгледа да су играчи из оба тима, у жељи да се све лепо среди и „испегла“, успели једино да ствар искомпликују и да уроне у невиђено детаљисање, што је заправо друго име за комликацију. Потешкоће су почеле да израњају као печурке после кише, а резултат су општи хаос и преплашени родитељи.
У прилог овоме и прича једног мог пријатеља, који ми се недавно пожалио да више не зна ни шта да ради, ни коме да се обрати. Како каже, све је почело прилично (ваљда из перспективе нас матораца, који смо такве ствари прилично лако и без ичије помоћи решавали) безазлено. Његовом сину, који има неких 12 година, нешто раније него другарима из разреда су почеле да расту длачице по телу и лицу. Мало зезања и шале је у том узрасту за очекивати, али да га другари (како у учионици и школском дворишту, тако и у виртуелном свету друштвених мрежа) неће оставити на миру више од пола године – томе се мој пријатељ није надао. А дечак, који је иначе прилично затворен и који се боље сналази у свету компјутерских игрица, него у овом нашем стварном, једноставно ни на трагу да реши свој проблем. Покушај разговора с дететом, а потом и тренирања спорта како би се клинац мало физички и психички „набилдовао“ није дао жељени резултат, те мој пријатељ одлучи да потражи стручну помоћ. Оде с малим код психолога, исприча о чему се ради, стручњак поразговара с дететом и на крају – рачун од 4.000 динара за сенсу, а као терапија: депилација...
И тако сад мој пријатељ, као родитељ рекла бих мање паметан и „снађен“ него што је био јуче, данас не зна ни шта, а ни куда. Како је кренуло, јада ми се, још ће га прогласити за лошег родитеља, који недовољно брине о срећи и благостању свог јединца. Који „није способан“ да му обезбеди квалитетно и срећно детињство. И тако, он ређа сценарије, сваки је страшнији од оног претходног, а ја лепо не знам како да га смирим. Подсетим га да сви из његовог окружења знају колико воли свог сина и колико му је до њега стало и, уз оно чувено „биће све ОК, не брини“, журим даље...
Касније тог дана, кад сам коначно мало „доспела“, размишљам о томе како смо себи - пласирањем апсолутно свега на тржиште - баш озбиљно „забиберили“ животе. Продајемо струку, идеју и интегритет, баш као и све „органске“ (посебно оне меснатије) делове како бисмо потом купили што више онога што нам (не)треба. Никад срећни и никад задовољни, наравно. А једноставна формула (која притом и „ради“ посао) увек или бар у већини случајева постоји. Проблем који ових дана мучи мог пријатеља би тако (не сумњам ни тренутка) као од шале решила старија комшиница са спрата, која је знање „испекла“ подижући своју децу. Проверено „делује“, а притом је и потпуно бесплатно. Можда кафица и нешто приде, тек да комшиница „залије“ своје драгоцене савете.
Јасна Будимировић
