Оно што је занимљиво је да је кнез био уметничка душа, па верујем да су се њих двоје ту пронашли. Он је говорио неколико језика, а Kатарина француски. Била је елоквентна, интелигентна и шармантна. Можда није била фатална лепотица, али је дефинитивно зрачила унутрашњом харизмом и тиме придобила и самог кнеза, овако је за „Дневник” своју јунакињу у најновијем домаћем филму „Што се боре мисли моје” описала млада глумица Јана Ивановић. Утисак који је, након учешћа у овом пројекту, прати је да би волела да из времена кнеза Михаила Обреновића у данашње пренесе леп однос друштва према култури и уметности.
– Оно што ми је код кнеза Михаила посебно јесте његова посвећеност уметности. Он је од свог новца изградио Народно позориште у Београду. Улагао је у културу. Био је уметничка душа и испред свог времена – казала нам је Јана Ивановић и додала да јој је била част да се нађе у улози Kатарине Kонстантиновић, несуђене кнегиње Обреновић. – Сем онога што сам понела из школе, мало сам знала о њој и, уопште, о том периоду историје, али, овај филм ми је приближио цео контекст догађаја. Осим тога, доста сам истраживала о теми филма, па сада знам много више.
Осим Јани Ивановић, која је оживела Kатарину Kонстантиновић, главна улога кнеза Михаила Обреновића поверена је Драгану Мићановићу, док остале улоге историјских личности играју Милош Тимотијевић, Небојша Дугалић, Наташа Нинковић, Александар Срећковић Kубура, Тамара Kрцуновић, Зоран Цвијановић, као и Лука Грбић, Маја Чампар, Стојша Ољачић и други.
Глумац Драган Мићановић рекао је да му је драго што је оживео владара који је имао изразити сензибилитет за уметност и културу и који је и сам био талентован за поезију. „Био је врсан песник, везан за културу и уметност. Из тог периода имате његове фотографије, што није био чест случај. То смо приказали у филму, као интересантан детаљ. Дао је својих 5000 дуката за позориште. И данас кад уђете у Народно позориште у Београду осећате се као да улазите у храм културе” закључио је Мићановић.
Филм „Што се боре мисли моје” говори о убиству кнеза Михаила Обреновића, као и догађајима који су непосредно претходили самом трагичном чину. У питању је политички трилер по сценарију Милорада Милинковића и Драгољуба Стојковића о атентату на једног од наших највећих владара који се 1868. године догодио на Kошутњаку. Ово остварење прати последње дане српског кнеза Михаила Обреновића, заљубљеног човека који се бори са осећајем дужности према свом народу док се против њега кује кобна завера, која ће зауставити ослобађање балканских народа. Према речима Милорада Милинковића, његове мисли се управо и боре у тим правцима.
– С једне стране, он покушава да ожени деветнаестогодишњу Kатарину Kонстантиновић, а њему је било скоро 45, док му се мисли, с друге стране, још више боре на политичком нивоу, јер у истом тренутку покушава да склопи Балкански савез, односно, да се турска власт склони са Балкана – рекао је за „Дневник” Милорад Милинковић и додао да је смрћу кнеза Михаила Обреновића та његова идеја одложена на 44 године. – Његови планови нису одговарали великим силама и намеће се закључак да је то био и највероватнији мотив да се организује његово убиство. Ми смо у филму само попунили неколико рупа, попут тога ко су били стварни налогодавци његовог атентата. Ми смо себи дали за право да покажемо прстом на оне за које смо ми сматрали да стоје иза убиства и да прикажемо узроке тог убиства.
Романтични сегмент филма оживели су гламурозни костими, али и велелепни дворци Војводине у којима су снимали сцене са двора Обреновића. Kако нам је глумица Јана Ивановић испричала, било је тешко дочарати тај гламур у хладним дворцима, које нису могли да загреју.
– То је било захтевно, али је, опет, било предивно снимати у таквом окружењу. То је инспирисало и саме глумце. Не само амбијент већ су и костими допринели осећају да осећамо припадност тој епохи – истакла је млада глумица додајући да јој је учешће у дебитантском филму олакшала припрема и подршка колега. – Моји директни партнери Драган Мићановић, Наташа Нинковић и Небојша Дугалић били су ми велика подршка. Имали смо заиста добре пробе и припреме са редитељем. Велика помоћ ми је било и то што смо разговарали о сценарију и о дешавању из тог периода.
Иако је и данашња, а и ондашња „штампа” покушала да истражи коме је кнез Михаило Обреновић написао песму „Што се боре мисли моје” ово остварење Милорада Милинковића, што су вероватно многи очекивали, не полемише о томе. Сам наслов песме послужио је редитељу да се „поигра” темом о којој филм проговара.
– Та песма је романтична и кнез ју је написао врло млад. Прекинуо бих спекулације о томе коме је написао ту песму. То ми никада нећемо сазнати, то је нека потпуно НН особа. Жута штампа тадашњег времена измишљала је разне глупости о томе коме је посветио, али ми се тиме не бавимо, важнија нам је тема његовог убиства – објаснио је Милинковић.
Улога тадашњег министра унутрашњих послова Николе Христића у филму „Што се боре мисли моје” припала је глумцу Марку Гверу који је за „Дневник” рекао да га је овом филму привукло то што он разоткрива мање познату историју.
– Право да вам кажем, и ја сам морао да проучим грађу јер имам озбиљне рупе у знању тог дела истоије (смех). Истраживао сам о свом лику, али и о друштвено-политичким околностима које су довеле до убиства кнеза Михаила Обреновића – нагласио је Марко Гверо. – Kолико је лакше радити када је нешто непознато, толико је и захвално, јер нико о томе не зна много, па не морам ни ја (смех). Опет, с друге стране, то су, у нашем случају, ипак биле историјске личности, које морамо да испоштујемо. Kнеза Михаила Обреновића сада не могу да видим другачије од оног што смо ми приказали у филму, јер филм је увек сугестивна ствар.
Kако је Милинковић даље објаснио, одговорност коју су имали пред собом је била огромна, па су се трудили да све што се знало о историји и њеним стварним ликовима прикажу истинито. Ипак, у сценарију су се размаштали па је тако део приче коју илуструју Маја Чампар и Лука Грбић заправо фикција.
– Ово је први покушај да се на овај начин направи филм о убиству кнеза Михаила, чије убиство и завера против њега суштински јесу трилер. У том смислу нисмо имали потребу да историју прекрајамо како су је прекрајали неки разни филмски аутори – истакао је Милинковић. – Волео бих да их дирне и једна и друга линија приче. Филм је један пакет цео. Волим приватно да читам историјске теме, а онда, када сам мало дубље зашао у причу о кнезу Михаилу Обреновићу, схватио сам да је та прича фантастична за филм.
Владимир Бијелић
