- Та позиција није угодна и нуди само два могућа излаза - прихватање себе или аутодеструкцију. Све зависи од тога по чијим правилима желите да живите - својим или туђим. Избор није једноставан. Притисак средине и друштва, које се упорно опире еманципацији, подразумевају много борбе. Ипак, све почиње и завршава се у нама самима. Први корак је самоспознаја, одговор на питање свих питања - Ко сам ја заиста? А затим и - Шта желим? Шта ме усрећује? Да ли правим искрене изборе или компромисе? Чије мишљење првенствено ценим? Шта су ми приоритети - да се уклопим или да будем то што јесам? И онда корак по корак. Народ неће позлатити ваш бол. Друштво радије одбацује оне који се разликују него што се труди да их разуме. Лакше је осуђивати него ходати у туђим ципелама. Лакше је наругати се него пружити руку - рекао је Милан Николић на самом почетку разговора.
У вашем ауторском документарцу „Детињство” реконструишете догађаје из најрањивијег периода живота ваших саговорника и трагате за одговором „Како живети са оним што је преживљено?” Да ли је можда рецепт за самоостварење претварање највећих рана и „слабости” у своју предност?
- Без измирења са прошлошћу садашњост је неподношљива, а будућност незамислива. Са ожиљцима се може живети срећно и у миру али са отвореним ранама не. То је задатак свих нас. Да потражимо корен својих проблема, да се загледамо у њега и расветлимо га из угла нових искустава и коначно ишчупамо. Или научимо да живимо са свим тим наслеђем не допуштајући му да утиче на то ко смо данас.
У емисији „Табу” обрађивали сте теме од дискриминације старих преко woke и cancel културе па све до кича и масовних укуса... Да ли вам се у потрази за темама чини да данас заправо има више табу тема него икада или више ништа и нико није табу?
- Ми се заправо враћамо табуима за које смо били убеђени да су давно превазиђени. Врло лако се у друштву упали та искра анахроности, национализма, искључивости, страха од непознатог и другачијег, нетолеранције. Тиме се врло лако и успешно манипулише. И тако, у трећој деценији двадесет првог века, ми стижемо до питања - да ли је срамота ићи на психотерапију или не? Суочавамо се са тим да особа која иде код психолога, а ја мислим да би требало да идемо сви, има шифру. Да ли је потребно да помињем однос према мањинама? Донирање репродуктивног материјала? Да, друштвена клима је таква да се са табуима срећемо на сваком кораку.
Један од најпопуларнијих цитата на друштвеним мрежама: „Дођу тако понекад времена, када памет заћути, будала проговори, а фукара се обогати”, који се приписује нашем нобеловцу Иви Андрићу заправо није његов, што је коначно доказао писац Мухарем Баздуљ. Колико је данас тешко наговорити паметног човека, оног који је ауторитет у својој професији, да проговори за медије, раскринка истину, односно колико је тешко наћи саговорнике за вашу емисију који ће се упустити у борбу за чињенице?
- Тешко али ће тај исти „паметни човек” први прокоментарисати неадекватне саговорнике по телевизијским студијима. Желимо квалитетне и одговорне телевизијске дискусије а одбијамо да учествујемо у њима. Моје питање је - како? Емисија коју радим је током пролећа ове године привукла доста пажње. Радује ме то што ми не представља проблем да окупим најбоље стручњаке из различитих области, квалитетне јавне личности, респектабилне уметнике, универзитетске професоре.
Као највећи проблем woke и cancel културе наводи се што заправо мења филмове па чак и књижевна дела... Сами сте навели једном приликом да „неком може да падне на памет да се обруши на треће певање „Илијаде” јер је ту, рецимо, Јелена Тројанска искључиво дефинисана кроз своју лепоту. Може ли се истргнути треће певање „Илијаде” па одмах ићи на четврто, може ли се, без трећег разреда, ићи у пети?
- Не. Woke култура мора да остави прошлост да буде то што јесте, аутентична до последње честице. Свако дело настаје у одређеном историјском контексту. Неминовно је да рефлектује дух тог доба, доминантна уверења, начин живота. Мењати стваралаштво људи који више нису живи је бестијално. Нико нема права на то. Такође, новим генерацијама које би читале пречишћену Агату Кристи, пропраног Хегела, цензурисаног Хомера одузима истинит поглед на прошлост. Нуди им се фалсификат, лаж о прохујалом времену. Оставите Хомера на миру!
Били сте учесник бројних дебата које су се водиле поводом „Параде поноса” и које су изгледале попут уводника књиге „Semper idem” о проповеднику кога посрнули народ не слуша, али он и даље прича да се и он сам „не би променио”. Да ли својом борбом и говором првенствено чувате себе, или успевате да допрете до оних с другачијим уверењима и чини ли вам се некада да је све „semper idem” (увек исто)?
- Циљ мог активизма који је сасвим индивидуалан су родитељи LGBTQ+ популације. Моја породица зна ко сам ја. Моји пријатељи и послодавци, такође. Борим се за оне који ту подршку немају, који стрепе од својих ближњих. Због тога сам у оквиру Pride форума ове године извео своју мајку на бину и замолио је да објасни публици како ме је прихватила. Зашто је то урадила, о чему је размишљала… Серија „Детињство” такође се пре свега обраћа родитељима. Сексуална оријентација није хир вашег детета, није тренд или поводљивост. То је део бића без које личност не може бити целовита.
Завршили сте књижевност, били сте уредник магазина Playboy и Esquire, писање је велики део ваше новинарске каријере. Размишљате ли о писању књиге, можда аутобиографије и како би се она звала?
И за крај остављам оно што је заправо прво уочљиво а то је изглед који је данас, за многе, важнији од свега осталог, а ваш је заиста импресиван. Интересантна је ваша прича о томе шта вас је довело, а шта задржало у теретани?
- Хвала вам. Данас сви вежбају а мало њих заиста ужива у томе. То је још један компромис за диктатима и императивима нашег доба. Верује се да је први утисак одлучујући. Све је мање места за речи у визуелној ери. Због тога су и односи све краћи и површнији. Ја сам теретану заволео већ на трећем тренингу. Осамнаест година тренирам. Задржала ме је спознаја да је промена могућа, да ми одређујемо где су границе. И када је о телу и када је о души реч. Успех у теретани је била још једна моја победа над предубеђењима која су ми наметнута у детињству. Говорили су да сам паметан али смотан. Нисам успео из ината, само сам хтео да проверим да ли је заиста тако. Проверавајте сами са собом све што чујете о себи.
Снежана Милановић
