- Пишем од своје 13 године, а надам се да ће и понешто од тога бити корисно. Што се тиче певања, мало публике зна за то али постоји већ снимљен и објављен наш дует „Једно друго имамо”, и та песма се пронашла на Марковом последњем албуму „Жедан твоје љубави” који је издала Croatia Records почетком 2020.године. Некако симболично је баш те године када је почела промоција песме и албума дошло до короне, а врло брзо и земљотреса у Хрватској услед кога смо остали без свог породичног дома. Самим тим је и промоција песме и албума стала. И тако смо имали прилике да управо оно што смо опевали, заправо и оживимо. Публика може на Јутјубу пронаћи видео спот и послушати песму - рекла је шармантна Невена Вукес чије смо велике животне промене пратили и на њеном Јутјуб каналу „Наш нови почетак”.
Можда сте једна од најмлађих особа којој је Тања Петернек посветила емисију „ТВ лица…као сав нормалан свет” јер заиста имате многе таленте али и животна искушења. Прво као млада и веома популарна глумица, удајете се и селите у Хрватску. У времену индивидуализма када се ретко праве компромиси и када породица највише испашта, како једна жена у успону каријере, доноси такву одлуку?
- Љубав не бира ни време ни место по нашој памети, онако како смо ми замислили. Тако се догодило бар у мом случају. Моје срце је тражило дом, и Богу хвала пронашло.
Потом је уследила корона која и вас и супруга оставља без посла а онда и земљотрес 2020. године када сте остали без породичног дома. И опет ви некако налазите снагу и свој „Нови почетак” бележите на Јутјуб каналу? Како у рушевинама настаје идеја, како се у хаосу нађе снага?
- Један мој пријатељ је мудро рекао како „без НАДЕ - ништа”, поготово у тешким временима. Када има прво наде, онда се и љубав и вера посложе. Тако сам и ја разумела тај период нашег живота у коме да није постојало наде на Бога, тешко да бисмо муж и ја разумни изашли из свега што нас је задесило.
Ваш Јутјуб канал „Наш нови почетак” у коме сте снимили како сређујете контејнер који вам додељен као привремени смештај, стекао је велики број пратилаца који расте мада је последњи видео постављен пре две године када је један део приче завршен, они би се сигурно обрадовали наставку, имате ли такве планове?
- Идеја за наставком постоји, и радујем се дану када ћемо се окренути томе и да се на неки посебан начин захвалимо свим тим људима који су нас, Богу хвала, бодрили и охрабривали у том периоду нашег живота.
Оснивач сте и „Театра Вихор” који је путујуће позориште. Које су предности позоришне трупе над матичним позориштем и хоћете ли ускоро доћи с неком новом представом?
- Никада нисам била стални члан неког матичног позоришта тако да не бих могла да са сигурношњу упоредим предности и мане једне и друге стране. Када сам гостовала по позориштима као хонорарац знам да сам увек имала осећај да сам нешто заборавила…било ми је необично да треба „само да глумим”. Сачека ме испеглан костим, шминкерка, намештена сцена… Док у „путујућем позоришту” упознаш кроз године сваки шраф представе, од утовара/истовара сценографије, намештања рефлектора, сортирање и спремање костима… сваког најмањег детаља. Хиљаду ствари се догоди до пред сам почетак хиљаду и прве ствари а то је представа пред публиком. Притом, „Театар Вихор” има мисију да доведе своје представе и у најмања места и самим тим је кроз све то прожета посебна одговорност једног културног деловања. Једноставно ја то живим, љубим и радим.
А тренутно радимо на новој представи „Театра Вихор”. У питању је текст Бране Црнчевића „Пријатељство, занат најстарији” и пробе почињу средином августа, а очекујемо Београдску премијеру средином октобра ове године након чега креће турнеја по Србији.
Основали сте и позориште за децу у Хрватској...
- Крајем 2020. године са мужем сам основала позориште у Марији Бистрици. Зове се Бистрички театар „Венде там”. Посвећен је деци и младима на тему позоришта и музике. Муж води хор, а ја драмски студио. У овом делу Хрватске, тачније Загорја, није било довољно културног садржаја за децу и младе. Годинама боравећи овде осетила сам потребу да делујем. Пронашла сцену, окупила стручан тим, регистровала и отворила врата позоришта. Тренутно ово малено аматерско позориште броји 40 чланова, а то су деца коју родитељи довозе из најмањих села, удаљена нека и до 50 километара. Открио се међу њима велики број даровите деце не само за глуму и певање него и за писање, режирање… Та деца немају прилике да развијају своје дарове као остала деца у већим градовима, зато је одговорност још већа. И овај театар је мисија… има озбиљан и одговоран задатак да културно освести део становништа. Иначе, „Венде там” је аутентични загорски израз који значи „У том смеру”.
Пошто сте евидентно жена од иницијативе, планирате ли да напишете и неку серију јер вас је публика у њима радо гледала, а чини се да су позиви из Србије, упркос хиперпродукцији, утихнули?
- Истина је, позиви за посао из Србије су стали, има већ неколико година. Не могу знати конкретан разлог зашто је то тако, али, Богу хвала, моја воља за радом и стварањем још увек није стала.
Мало људи зна да сте хтели да студирате режију и недавно снимили краткометражни филм „Добро се добрим враћа”. Како је настао тај филм и када ћемо моћи да га погледамо?
- Љубав према режији је постојала одувек, само је мени било потребно времена да цела та прича у мени довољно сазри. Још као студент глуме на трећој години изашла сам на пријемни за филмску режију, на изненађење целе класе и професора. Те године је примао класу Дарко Бајић. Стигла сам до последњег најужег круга, и професор Дарко Бајић ми је рекао да би било најмудрије да своје младе године тада искористим за глуму, да искусим филм као глумица и онда ћу на снимању кроз године полако откривати и свет/занат режије. Тада сам била јако љута на њега, наравно да нисам разумела у том тренутку значај његових речи, али све што је тада рекао се остварило. Врло брзо сам добила улогу Инде у „Цвату липе на Балкану” коју је режирао Иван Стефановић исто један од чланова комисије тада на пријемном за филмску режију. А само неколико година касније добијам улогу пољске балерине Нине Херберт у представи „Клаустрофобична комедија” Душана Ковачевића у режији Дарка Бајића на сцени Звездаре Театра… тада смо се први пут срели након пријемног. Одмах након улоге балерине Нине, поверава ми велику улогу новинарке Невене Вујошевић у серији „Прваци света”. На сету серије „Прваци света” смо се звали „колеге”, и допуштао ми је неколико сцена да продискутујем са њим „редитељски”. Кроз шалу зна рећи да замишља како га зовем једног дана да дође на премијеру неког мог филма… ко зна, можда једног дана ако Бог да да смо сви живи и здрави.
Тренутно потписујем режију за документарац „Тек првих 50” на тему 50. година постојања џудо клуба „Вождовац” из Београда. Премијера је била у СЦ „Шумице” 2021.године, а краткометражни филм „Добро се добрим враћа” је део главног пројекта Загребачког Каритаса, хуманитарног удружења. Филм ће бити јавно објављен на њиховим свим службеним платформама крајем августа ове године и емитован на ХРТ-у. Реч је о причи о кругу милости и о подсетнику велике разлике између наше жеље и потребе. За овај кратки филм потписујем сценарио и режију.
Недавно сте постали и мајка, да ли је то помало променило ваше планове у смислу глуме, режије, писања или је родило неке нове идеје?
- Срећом немам велике планове, све иде природним током и трудим се будно и мудро све да пратим.
Снежана Милановић
