Зато често користим различите прилике да стекнем нова знања о томе колико свесно и на који начин људи користе своју реч. То су прилике у разговорима у којима сама учествујем, али повремено се деси и да нечије туђе речи, без моје намере да их чујем, стигну до мене.
Тако се догодило да током једног ручка у малом ресторану цвркут птица буде надгласан неколицином бучних гостију међу којима се посебно истицао млађи човек „локалац“, рекла бих по начину на који се обраћа особљу, ауто превозник и верник, судећи по привесцима на ретровизору. Али, није ми прегласно препричавање догодовштина запарало уши, него одабир речи. За све што је желео да нагласи, поред још вишег тона у гласу, користио је псовке. Прво је псовао Светог Саву, затим сунце, па дете, па недељу, а све уз громогласни смех.
Псовке, поред све негативне енергије коју собом носе, и намере да увреде што им је основна сврха, имају и једну назовимо је корисном собином: оне су у главном сачуване у изворном облику, па су на основу акцентовања и облика у падежима добар извор за чување језичких правила једног народа, али о томе овога пута нисам размишљала. Чудила сам се томе како тај млади човек не повезује своје евидентно проблематично здравствено стање, а и ситне неправде које му константно кваре посао, што је провејавало из сваке приче, са тиме које речи користи, па се оне као бумеранг, само у другачијем облику враћају у његов живот. Увек је тако. Не видимо ми никада себе. За то су нам потребни други људи, да нам скрену пажњу, а на нама је онда да имамао довољно мудрости и мање ега, да то прихватимо и евентуално нешто у свом понашању променимо.
Некада и ја упутим претешку реч. Неки ми то кажу, а неки само благо устукну, уз трзај у рамену или необичан израз у оку. Понекад је тешка реч једини начин да некоме скренем пажњу да је отишао предалеко, па да то не би прешло у неповратно, учини ми се да је боље да га неком грубљом речју зауставим. Али некада се преварим. И буде ми жао иако знам да моја намера говори о мени, а тумачење мојих речи говори о ономе ко их тумачи. Међутим, пошто знам да ништа није случајно, као ни тај сусрет у кафаници у шуми, захвална сам за сваки такав тренутак који и када је непријатан, доноси прилику за спознају, и прилику да себе коригујем, не бих ли сутра била бар за нијансу бољи човек него што сам данас. Псовке не користим и свесно вежбам да понављам мотивишуће речи са лепим вибрацијама, које боје живот лепим бојама како мени, тако и мом окружењу.
Нина Мартиновић Армбрустер
