На тајној вечери код мојих пријатеља добијем савет - шта да погледам одложено или шта је добро на Јутјубу. Уживао сам гледајући „На вечери код...”, уживао сам у фином земунском васпитању Жељка Шашића, господствености Фране Ласића, духовитости Слободана Шаренца, младоликости Неде Украден, дамском понашању Милене Плавшић, босанском шарму Зије Валентина, духовитостима харизматичног Звонка Марковића…
Лепо је што су звезде некадашње земље добиле прилику да покажу колико имају шарма и духовитости као и сценаристи и наратог овог сјајног серијала који је фанатична бежанија од чемерне стварности. Такође уживам и у ријалити мукама Наташе Аксентијевић јер нико неће да призна моју теорију се не може смршати на душевне боли. Једна од најбољих епизода на К1 је била када је Наташа угостила Марију Шерифовић. Наташа је тако духовито причала о својим мукама у супермаркету да је заслужна за скидање мојих калорија. Смејте се, сексајте се, не помаже само злоба, завист и оговарање оних који су дебели а срећни и духовити.
Где ће нас одвести трка за лајковима, пратиоцима, шеровима видели смо по темама којим су се бавили наши медији. Тако је и свака епизода коју одгледате код Слобе Стефановића који је прави гастро и ТВ маестро. Да ли је то када прави емисију на првој, када пева у мјузиклу или кад је у теретани. Слоба је пример здравог хедонизма где може да стане много рада, али и пуно фантастичних дестинација. И свака посета инстаграм посту овог глумца је празник и за очи или уши. Милина. Стога у праву је Нада Топачагић када маестрално имитира јурење Јоване Јеремић за рејтинзима. И заиста тај шоу бизнис постаје досадан. Зар је кревет Тање Савић историјско место да мора да буде тема сваке забавне или инфотејмент емисије. Зар нисмо научили да срећу не купују ни паре, ни лајкови ни пратиоци.
Срећа је отићи на вечеру за пет код пријатеља који ће ти препоручути коју емисију да гледаш и о чему да пишеш у колумни због које ћеш касније од дивне баке са Футошке пијаце добити вез зелени и кило јабука јер и даље обични људи воле да гледају нормалне људе. И ако покушавају да вас убеде у супротно, најгледанија емисија у којој сам био јесте „Ја волим Србију”. Ту су емисију су гледале све спремачице, сви возачи градских аутобуса, већина продавачица у нашим силним маркетима.
Угасите телевизор, имате даљински, имате премотавање. Немојте више да робујете лошим вестима, псовањима и злим људима. Отиђите на вечеру код пријатеља. Вратите се људским вредностима. Ове емисије које сам поменуо управо промовишу те вредности. Ако пристанемо да нам говор мржње, хејт и драма постану део свакодневице онда ће на ужасно површан начин кренути и прича о тешким болестима. Ако се све око љубави и секса сведе на простаклук који слушамо на Јутјубу, претварамо се у друштво менталних онаниста. Увек ћу се сетити антологијске реченице Марине Перазић својој супарници у једном ријалитију: „Ја ћу и смршати једног дана, а ти ћеш увек остати искомплексирана и зла”. Имате избор или да идете на вечере или да гледате те телевизијске формате за пет или да останете исфрустрирано закерало коме ће да надобудне пренабуџене силиконске водитељке испирају мозак. Лепа Лукић је одавно рекла да имамо два путића. Она је пробала и ријалити, али су ме стравично погодиле њене сузе кад су јој одлазиле драге колеге. Најгоре је кад неко постане дрндош зато што конзумира лош телевизијски програм. Боље је отићи код пријатеља на вечеру или пробати флерт па макар и лош. Најгоре је бити усамљен испред телевизора где је обично једно велико ништа. Пут до људског срца не иде преко Фројда. Увек иде од стомака. Још од Стеве Карапанџе па до лепог Брке који лута Србијом, знало се да су добри кувари и куварице увек најпожељнији у друштву. Ко је преживео хиперинфлацију и дочекао деда Аврама знаће о чему причам.
У времену када влада и епидемија усамљености и отуђености, веома је важно да ли вас неко зове на вечеру и веома је важно шта гледате на телевизору јер то може бити спасење из катаклизме у којој живимо.
Александар Филиповић
