Прича се, а није далеко од истине, да је у родном Ердуту прво научио да јаше, па тек онда да хода, а кад је тако, није чудо што му ни три кћери: Јелена, Миња и Лана нису остале имуне на пелцовање коњима, па су, чим је најстарија факултет завршила и пословне способности се дохватила, на породичном имању у Богојеву, крај Дунава, отвориле школу јахања.
Искористила Јелена, мастер новосадског ПМФ-а, прва слова свог и имена сестара за акроним „ЈМЛ Петровић“, чиме је летос њихова мала ергела добила званични АПР статус, на велико задовољство оца Ђорђа и мајке Љубице, који су сигурна материјална „база“ за њихову пословну авантуру која, бар за сад, показује знаке успеха.
- У јулу смо отворили школу јахања, нисмо се определили за агресивни маркетинг, али смо задовољни интересовањем љубитеља рекреативног јахања, мада би неко помислио да ће нам локација, релативно удаљена од највећих центара, попут Новог Сада и Београда, бити проблем - прича Јелена, маркантна девојка, која упркос младости оставља утисак особе која тачно зна шта хоће од живота, али и посла зачетог из љубави према коњима.
- За школу јахања највише се интересују млади из Оyака, Раткова, „наше“ Црвенке, док из Београда, Новог Сада и других градова долазе они мало искуснији, које је више занима теренско јахање - пословна је кад треба Јелена, па прича и о пансиону за коње, тренирању младих коња за тзв. најахивање, те негдањим учешћима оца и младих Петровићки на спортским надметањима. - Било је занимљиво на теренским тркама фијакера и такмичењима у спретности вожње запрега, али смо се више усмерили на препонско јахање јер ту и иначе доминирају жене, док су мушкарци више за запрежни спорт - објашњава Јелена и смехом потврђује констатацију да је то сигурно због осетљивије природе женског чељадета, која боље „чита“ расположење племенитих четвороногих лепотана и лепотица.
А њих је код Петровића чак 28 са ждребадима, па су осим аристократских липицанера, хафингера и краљевских холандских топлокрвњака кавепиена, простране штале беспрекоран дом за, у Панонији аутохотоне нонијусе, међу којима се издваја пастув Балкан, Јеленин миљеник.
- Средња сестра Миња, студент друге године новосадског ПМФ-а, због обавеза на факултету нешто је мање у Богојеву, али како је од нас три најсклонија науци, највише је теоријски поткована за коње, док је најмлађу Лану, тренутно ученицу шестог разреда осмољетке, за коју кажемо да је рођена на коњу, готово немогуће скинути са Капетана, њеног омиљеног липицанера - „распоређује“ своје и афинитете сестара Јелена и на кратко прекида разговор да би посаветовала једну од искуснијих полазница школе јахања Ивану, која на липицанерки Марици гарциозно описује кругове у отвореном мањежу. Без савета не остаје ни почетница Сашка, госпођа која је родитељски „посао“ већ обавила до краја, па сад прави „зазубице“ запосленој кћерки јер не мора да чека викенде да се вине у седло Вилме, мирне хафингерке, однедавно у ергели Петровића.
- Одрасли смо, пре свега због оца, уз коње, али морају се задовољити и формалности, па сам положила сертификат за оперативног тренера коњичког спорта, мада је у јахању Лана неприкосновена - поносна је на најмлађу секу Јелена, која открива и шта треба да зна сваки почетник у препонском рекреативном спорту. - Главна је љубав према коњима, коју ако у почетку, због услова живота, тј. немања адекватне прилике да се срећете са животињама немате, будите сигурни да ћете стећи. Одмах након тога је смиреност при самом приласку коњу, по правилу треба да буде увек са леве стране, никако отпозади, а пожељно је да не долазите у шталу нерасположени, бесни због нечег. Ако то не можете да искључите, боље прескочите један термин јер коњи све осете, не морате ни понашањем да им покажете да сте под стресом, они имају то чуло, па и сами постану анксиозни - објашњава Јелена емотивни приступ коњима, али свесна да свака љубав према животињама мора имати реалну подршку. У складу са својим факултетским образовањем на одсеку за географију, туризам и хотелијерство, она планира да пространа ергела једном постане цео туристички комплекс са смештајем за оне са којима дели љубав према коњима и јахању.
- То је наша породична визија, а може се остварити само уз подршку родитеља, тренутно огромну. Не само материјалну, јер нам је отац Ђорђе главни „снадевач“ храном за коње, већ и оном можда и најбитнијом, моралном - демонстрира Јелена добро кућно васпитање које, и поред искушења модерних, сулудих времена, још није ишчезло у породицама које од земље и за земљу живе.
Милић Миљеновић
