Широј јавности је постала позната када је снимила песму „Тражим“ која је постала велики хит, а потом и дует са групом Фламингоси „Палим се на тебе“. Права медијска помама за Тијаном кренула је 2017. године када је одлучено да ће нас представљати на Песми Евровизије у Украјини. Заправо то није било њено прво учешће на овој манифестацији јер је 2009. на Беовизији извела нумеру „Пази шта радиш“, а 2011. је певала пратеће вокале Даници Радојчић Нини на Песми Евровизије у Немачкој. Био је то дугачак и вијугав пут, као што пева Пол Мекартни, али Тијана Богићевић је стигла до албума првенца „Чудо” који ће промовисати у Србији, упркос томе што живи у Америци са супругом музичарем Марком Робертсоном.
Тијана за Дневников ТВ магазин открива зашто је требало толико времена да се деси „Чудо”.
Недавно си издала нови албум. Како је настајао и зашто си се определила за назив Чудо?
Албум је настајао јако дуго. Од првобитне идеје да сарађујемо, Душан Алагић и ја смо прошли кроз разне фазе. Прилично је незахвално време за уметнике да се посвете заиста ономе што најбоље раде, уколико немају систем подршке који истински верује у њих. Једина константа која је постојала је то да је Дуле увек писао фантастичне песме које звуче дивно кад их ја отпевам. И то нам је давало елан да се овај дефинитивно заврши. Чудо је на неки начин симболичан назив, због свих успона и падова кроз које смо пролазили, а то је и назив прве песме коју је Душан за мене написао.
Од малена певаш и наступаш, небројено пута си импресионирала својим гласом на фестивалима, имала си веома успешне синглове, зашто је требало оволико времена за албум првенац?
Као што сам већ поменула, заиста није постојао систем подршке који би ми дао ветар у леђа. Једна од мојих карактерних особина је дефинитивно упорност и нисам одустајала од тога да ове песме угледају светлост дана. Али за издавање једног албума није довољно само написати песме, аранжирати их и отпевати. То је најлепши део свакако, али је оно што долази касније такође велики посао. Могу рећи да сам тек сад сазрела довољно да све узмем у своје руке.
Неприкосновени хит ових дана је песма „Хајде онда ништа” Душана Алагића у којој су се многи људи препознали. Откри нам како је настала та песма, да ли је била намењена теби и да ли си учествовала у процесу стварања?
Све песме које је Душан написао на овом албуму су биле намењене мени. Осим песме „Стоти дан” која нам је на неки начин била експериментална, али ми је баш легла чим сам је отпевала и звучи одлично. Самим тим, песме које Душан пише за мене звуче мало другачије од оних које је писао за друге извођаче. Моја интерпретација га другачије инспирише.
Рефрен за „Хајде онда ништа” је био написан кад и песма „Чудо”, али су строфе прошле кроз разне фазе док коначно ове године пред сам завршетак албума Душан није дошао са комплетном песмом и потпуно ме, жаргонски речено, одувао. Знала сам да ће то бити ТА песма.
Ко је прва особа којој пушташ нове песме или искључиво верујеш свом осећају?
Једној мојој пријатељици пуштам првој песме још од кад сам снимила „Тражим”, а онда и најближима. То су ми тест људи који имају различите музичке укусе (осмех).
Да ли планираш да снимиш албум и у Америци, пошто живиш у Бостону?
Није довољно само живети негде да бисте постигли успех. Ви морате сав фокус усмерити ка томе, да стварате контакте, будете на сцени, градите своје име.. За то су потребне године. Музика је мој позив и наравно да имам разне амбиције.
На колико адреса тренутно боравиш, будући да је у току промоција твог новог албума?
Ево док ово пишем сам у Америци, али већ половином августа долазим за Србију јер имам доста обавеза. Припрема бенда за концерте, планирам и да снимим један ливе сешион албума „Чудо”... Биће доста тога лепог.
Како посматраш Евросонг из ове перспективе. Да ли ти је отворио нека врата, мотивисао те на овај албум?
Дефинитивно ме је мотивисао да завршим овај албум, и добила сам одређену препознатљивост тако да је то допринело томе да овај албум не прође потпуно незапажено. Евровизија као једна заиста велика ствар у каријери певача не мозе сама по себи да вам донесе ни превише ни премало. То је само један од пројеката које као професионалац радите. После тога је на вама да радите на себи и својој музици и останете на тај начин релевантни.
Чему се највише радујеш кад се вратиш у Нови Сад, односно шта ти највише недостаје?
Највише ми недостају пријатељи и породица наравно. Не бих ту листу ширила јер би за то био потребан још један интервју, задржаћу се на ономе што је најважније (осмех).
Снежана Милановић
