Овај пројекат је подржан од стране Филмског центра Србије јер промовише неке старе, традиционалне вредности, слави пријатељство, заједништво и љубав, али све то чини на веома модеран начин. Док не почне снимање Урош Петровић неуморно ствара и објављује главоломке и загонетке које су занимљиве деци, а његове књиге су увек међу најчитанијима у библиотекама и високо пласиране на бестселер листама. Урош држи радионице, предавања, учествује на разним фестивалима, обилази школе, а ову годину је највише провео путујући песничким караванима у друштву са Љубивојем Ршумовићем и лично се упознајући са својим читаоцима.
По вашем делу „Пети лептир” снимљен је и врло запажен филм. У плану је још неки филм по вашем синопсису осим „Тајна змајеве дружине”?
- Да, написао сам сценарио за једну серију од које ће вероватно бити снимљен и филм. Зове се „Дом за домишљату децу”, а такође сам сарађивао на сценарију, то јесте на причи за филм „Тајна змајеве дружине” која је већ прошла на конкурсу Филмског центра Србије, тако да биће и унапред се радујем. Када је снимљен „Пети лептир”, то је и дан данас остао једини 3Д филм у нашој кинематографији и тај осећај када видиш да твоје ликове оживљавају глумци као што су Марко Николић, Миша Јанкетић, Петар Божовић, Тања Бошковић, Љуба Бандовић, једноставно је неописив.
Ви сте непресушни извор идеја и не одустајете од намере да те своје идеје пласирате путем електронских мас-медија, али исто тако и кроз књиге, мада су, чини се, књиге данашњој деци мање интересантан медиј, него што су визуелни (ТВ, Интернет итд)?
- Па и нису. Ја волим, дакле, да инспиришем људе да размишљају, поготово најмлађе, а књига нуди чак и више ватромета у глави него кад је већи број чула задовољен. Рецимо, када се чита књига мора да се замишља и предео, мора да се замишља све како то изгледа, морају да се замишљају мириси, околина, све, а кад се нешто више да, као што је рецимо филм или фотографија, мање се некако лампица попали. Постоји то да једна слика вреди као хиљаду речи, али ако посматрамо структуру мозга и и начин на који се размишља и промишља испоставља се да је понекад мање-у ствари више. Дакле, ако се пружи детету нешто мање, а да он мора да обави више тога, више смо урадили за њега. Али свакако волим да се бавим и фотографијом. Чак сам написао и неке сценарије за филмове и за једну серију, али оно што радим у књигама и на радионицама и стоним друштвеним играма које сам направио, јесте да чиним другима оно што бих волео да други чине мени, а то је да ме инспиришу на размишљање, на нове идеје, на неко ново стварање.
Основна идеја је дакле интерактивност, то јест да и деца дају свој допринос, а ви сте ту у својству иницијатора?
- Да. Ја кад држим предавање, држим чак и за одрасле, за менаџере рецимо, али увек им говорим: не могу вас ја за време радионица за сат или сат и по научити много тога, али могу да вам убацим клицу да се то касније претвпори у ватромет, кроз ваше интересовање. Кроз нешто што ће вас водити и чини ми се да је највећа вредност коју можеш да даш неком – надахнуће.
С обзиром на то да сте мултумедијални уметник, можете ли да издвојите вама најдражи медиј?
- Тешко бих могао да се одлучим зато што мислим да су то као жице на гитари. Дакле, ако се једна активира, она је некако недовољна. Више волим акорде, лепше звуче. Значи, волим када се преплићу, онда је најбоље. Волим да користим и нову технологију. Нисам противник нове технологије, само мислим да је превелики број људи користи само да буду пуки конзуменмти туђе креативности. И онда кад радим са младим људима, кажем: искористите тај налет технологије, тај развој да, на пример, сами са својим телефоном снимите филм или направите нешто што до јуче није постојало. Дакле, као и многе друге ствари на планети земљи та зачуђујуће развијена нова технологија је одличан сарадник на стварању, али веома лош господар времена.
Да се вратимо на део вашег одговора где сте апострофирали да сваки човек може да сними свој филм. Па, откуд та енормна популарност подкаста који су статични, а данашњи конзумент тражи сталну сензацију и брзу промену кадра?
- Ево ја морам опет да поновим нешто са чим се не слаже велики број људи: ја мислим да живимо у најбољим временима, то јест временима са најбољим, највећим могућностима. Подкаст је нешто што нам је рецимо омогућило да се подружимо са изабраним, паметним људима кад год пожелимо. Дакле, колико је драгоцено да са неким ко је начитан, образован, попричаш само, а овде имаш прилику да кад год пожелиш, са ким год хоћеш макар чујеш шта има да каже и увек нешто можеш да научиш. Недавно сам баш разговарао са својим пријатељем Александром Гајшеком о професору Владети Јеротићу и колико је његових трагова остало баш на том јутјубу, подкастима и осталим емисијама и приметио сам да је захваљујући тој технологији, иако нас је он нажалост напустио, да је некако уз све те снимке које можемо да пустимо кад год пожелимо много мање мртав него што би био пре само пар деценија.
Немања Савић
