Њена акција променила је до данас животе чак 187 породица, којима су реновирали дом. Филантропским приступом, препознатљивим топлим осмехом и увек с поруком да можемо помоћи другом, Тамара непрестано мотивише гледаоце и враћа веру у добре људе и шансе за нови почетак. Овога пута отишла је корак даље и пружила помоћ породицама у Босни и Херцеговини и тако испунила обећање глумцу Небојши Глоговцу који је имао жељу да ова уиграна екипа реновира домове социјално угрожених породица које живе на територији Републике Српске.
– Небојша Глоговац није био мој лични пријатељ, познавали смо се из града, међусобно смо се ценили. Мени је његов прерани одлазак био претрагичан за нашу уметност и нацију. Веома ми је жао што није доживео да види све то што смо снимили, поготово што смо били у Невесињу, родној кући његовог оца и тамо где је он као дете највише времена проводио са својим дедом, где је волео да јаше коња, како нам је његов стриц испричао. У његовом родном Требињу снимили смо две епизоде. Република Српска је по свему била посебна. И по Небојши Глоговцу и по врло великој удаљености, граници која, нажалост, постоји, а која је представљала додатни проблем како смо пребацивали сву спонзорску робу која нам је била потребна. Даље, Република Српска је врло разуђена од севера до југа ти треба седам, осам, некад и девет сати вожње. Она је прелепа, пребрдовита, природа је апсолутно нестварна, али су нам куће биле и врло неприступачне. Породице су углавном предлагали представници борачких организација из сваког региона и социјална служба. Често смо добијали много веће куће, али са предирљивим причама које нисмо могли да одбијемо па је онда заиста било пренапорно. Имали смо додатну помоћ општина, додатне мајсторе и скоро све куће из сезоне су рађене дупло дуже него што бисмо ми иначе радили – прича за Дневников ТВ магазин водитељка Тамара Грујић.
Која прича, међу тих 15, је на вас оставила највећи утисак и јесу ли вам растанци са тим породицама и овога пута тешко пали?
- Имали смо домове у којима смо радили само спрат и кров, па смо схватили да је довољно да породица остане у приземљу док ми радимо, а и згодно нам је да буду ту, да припомогну. Једна мајка из Мостара ми је рекла: „Знаш шта, Тамара, требало је да одемо, да не будемо ту пет дана са вама јер смо се превише зближили”. Моја мама је родом из Мостара па сам ја за тај крај посебно везана. Растанци су у таквим околностима баш страшни. Вежеш се као за своје, поготово што је нарав тих људи који су преживели рат и остали у Републици Српској врло благонаклона. Они су још срдачнији, топлији, чини ми се, него што смо ми. Много ми је тешко да издвојим неку породицу. Рекла сам скоро да имам срећу што као продуцент не морам да истичем нечију слабост или сиромаштво ради веће гледаности. Напротив, трудимо се да прикажемо да сиромаштво није срамота и да те породице презентујемо као хероје на које ми треба да се угледамо. Баш сам имала срећу да на такве породице наилазим.
Након толико обновљених кућа јесте ли успели и да им дате снагу за нови почетак и потпуну промену уверења да другачије не умеју да живе?
– Сиромаштво је стање ума, не физике, то је сигурно. Кастинг је веома важан и можда најтежи део процеса ове емисије - како одабрати породице којима само мало треба да би кренули напред. Закључно с Републиком Српском урадили смо до сада 187 кућа, а мислим да смо се у око четири породице разочарали или их погрешно проценили. На добром смо путу! У великој већини случајева су то породице које су заиста после нас кренуле напред.
Размишљате ли да после те огромне бројке направите специјал у којем ћете нас подсетити на породице које сте помогли, а у којем би се видело колико је та промена утицала на њихове животе?
– То је дивна идеја, али када бисмо све њих приказали то би, малтене, била једна сезона, а не епизода (смех). То ћемо сигурно урадити онда када будемо рекли да дефинитивно стављамо „кључ у браву”, бар што се тиче наше екипе и мене као водитеља. Онда када више не будемо могли, из објективних разлога, да идемо на терен, а то је полазак наше ћерке Ленке у школу, бићемо обавезни да будемо у Београду. Сада нам следи обнављање кућа у западној Србији, јер смо тамо били једанпут и тамо ћемо урадити две сезоне и гледаћемо да можемо да обновимо све територије наше земље поново, а ја бих волела да се вратимо и у јужне енклаве и поново у Републику Српску, и да то, евентуално, буде наш поздрав. То су неки планови које можемо да урадимо у три до четири наредне године. Ту би онда заиста било материјала и могао би човек да пробере породице на којима се заиста види добар нови почетак.
Како се у вашем дому прославља овај празник и шта вас посебно радује у вези са њим?
– Сви обичаји пред наше највеће празнике мене много радују, тако је било и прошле суботе када смо прославили Лазареву суботу, којој се увек радујем као да сам дете и као да ја имам звончиће око врата (смех). Живимо у близини Саборне цркве у коју сам са дедом ишла сваке године и онда ту традицију преносимо и на Ленку. Осим тих ситних ствари радујем се и миру и благостању, да имаш круг људи које можеш да позовеш на ручак. Ми смо увек у цајтноту са временом па се сналазимо за фарбање јаја и осталих обичаја, али гледамо да углавном будемо код куће и прославимо Ускрс на уобичајен начин, као што нам традиција и вера налажу. Пошто ће моји родитељи и сестра бити на Власини онда ћемо ми прославити сами са нашим пријатељима.
Емотивно се, верујем, и ви сами трошите док преживљавате приче породица и док покушавате да им помогнете. Шта вас регенерише после свега?
– То је увек на крају та сама чињеница како они живе после. Када дођем у неку породицу ја већ знам да ће њима бити много боље. Тако да ми тај први сусрет са породицом није толико емотиван колико ми је емотивно усељење. Та радост давања. Враћамо се сви на хришћанске вредности, јер биће све теже живети у овом свету дигитализације, нових генерација за које не знамо како ће формирати нове људске везе, ако се све сведе на вештачку интелигенцију, чет, гласовне поруке или друштвене мреже (смех). Тај људски додир, поглед у очи, емоција и уопште те тактилне ствари, које су нама као духовним бићима потребне, је све оно што мени емисија на крају даје. Сву муку или све што претходи припреми некој сезони све се то сажме у тај последњи дан усељења. Након тога одлазимо на другу локацију али ми је увек лепо. Врло често нас зову већ поподне или увече да нам кажу како не могу да верују шта им се догодило. Ту се човек пуни - туђом срећом и док је год тако и док год филантропија буде постојала биће наде за човечанство и за све нас заједно.
Да ли је оправдање када људи кажу да могу да помогну само они који имају вишка да дају другима, а познато је да сте ви неко ко је годинама био подстанар, а градио другима куће?
– Не, баш је супротно. Мислим да чињење не мора да се огледа кроз материјално. Чињење је пре свега пажња. Довољно је да некога питамо с времена на време како је или не дај, боже, је л' му треба нешто. Није поента да ми морамо некоме нешто да поклањамо. Некада су то нематеријалне радости које можемо нашим пријатељима да поклонимо. Ја учим то моју ћерку Ленку. Она сада има фазу када зна да ме пита: „Мама, да ли си добро?”, а ја јој онда одговорим како сам и питам је како је она. То је учење емпатије од малих ногу. Можда можемо да утичемо на нашу децу тим стварима - немој да бацаш смеће на улицу, воли комшије, град у којем живиш, улице, тротоар... То ми је и била инспирација за другу емисију којом смо почели да се бавимо. Баш се, ових дана, састајем са силним страним невладиним организацијама и борим за колекторе. Нисам ја нико велик него то радиш - ето, тако! Била сам у Швајцарској и видела колико неки народ може да ужива у својој земљи само зато што је чиста. Па хајде да нешто мало и ми урадимо колико год можемо, а да не буде да само богати треба да живе у чистом.
Владимир Бијелић
