Почетак познате песме Марка Нешића вели да је јесен стигла, ове године и раније, на силу, то јест вишу силу, па су кукурузи сазрели на брзину због дуге суше јер би још весело шуштали зеленим листовима да су их кише залиле на време.
Тад би боље налили зрно, продужили се и угојили клипове, а овако ће добацити тек негде мало више од половине лањског приноса. Иначе изузетног. Но, панике нема, јер је Србија увек међу првих десет земаља света по производњи “златног зрна”.
Док су многе мирисне и романтичне биљке чекале миленијуме да уђу у песме, народне и “прављене”, дотле је једној “крмини” било доста тек три-четири века да поведе коло. Истина, овде у равници, више као подсетник ђувегијама да је јесен ту, да опет не пропусте да се ожене, као чврст и видљив агумент, можда код удавача инспирисан и самим клипом, најзначајнијим украсом кукурузне стабљике. Свеједно, ова чаробна биљка освојила је свет силовитим стартом из Новог света, негде у 16. веку, кад је његово зрно први пут посејано изван Америке. Тамо где је сад Мексико му је постојбина, тамошњи првобитни житељи, од нас звани Индијанци, тврде да су га добили директно од богова, али ако то и није права истина, лепа је илустрација зашто га је свет толико заволео. Воли топло, доста сунца и прилично воде у неким фазама раста (метличање, наливање зрна) али је ипак довољно прилагодљив да га има малтене у целом свету. Код нас је дошао преко Османлија, о чему говоре и називи “ златног зрна” (омиљен израз агро-новинара) код неких европских народа, Мађара, Италијана, Чеха, који га зову турско зрно или жито (пшеница). Најчешће име широм света на енглеском је корн, дакле зрно, семе, док је у ботанику уписан као Зеа маyс или у преводу са тахићанског - биљка живота. То је доста тачно, јер је кукуруз по неким статистикама потиснуо пиринач и пшеницу као традиционалне хранитељке.
Од корна истискује се више од хиљаду производа, од лепка и грађевинских елемената, до најфинијег пудера, наравно мноштва прехрамбених намирница, сокова, брашна, уља… Неки варијетети се једу без обраде и додатака, шећерци, кокице, бејби корн (кисели се као краставац), али рачунајући чак освежавајућа и алкохолна пића (бурбон виски, боза, ћича морада у Перуу), од укупног рода човек поједе тек - три одсто! Стока потроши око 40 процената, индустрија десетак, а у последњих десет година чак 40 одсто америчке бербе (иначе најјаче на свету - око 360 милиона тона) претвара се у етанол, гориво које се додаје бензину или га замењује. Неке европске земље (Немачка, рецимо) користе целу биљку за продукцију биогаса, али је то још у повоју. Мој већ изанђали виц да су амерички технолози силни и паметни, јер од кукуруза праве виски, а ми га дајемо свињама, још увек важи, уз опаску моје жене да је то свеједно. Код нас се, наиме, малтене све завршава на прекрупи, евентуално нешто више шећерца и корн-лекица за доручак. Чак је смањена и традиционална понуда мамаљуге, куље и качамака у домаћој употреби, а и проја заостаје за гибаницом.
Прво име под којим је кукуруз код нас забележен је муруз (непознато порекло), а садашњи назив је око 1830. измислио чешки научник светског гласа Јан Пресл Сватоплук, који је са братом Боривојем дао и многа имена биљкама, животињама и минералима, правећи “новотворе”, речи блиске словенским језицима. Њихови су називи вапно (креч), клокан (кенгур), жива (меркури), те паприка. Пошто су Преслови били Пражани, кукуруз је задржао Преслово име у неким земљама Ка унд Ка монархије, Мађарској, Пољској Чешкој, Словачкој, те нашем регион. Даље по Европи има много имена, али се чини да су најлепше смислили Бугари. Тамо је царевица или царка, уз гогуљ, мумуз и још неке надимке. Македонци га зову пченка, Украјинци још и повонка и кијушки, Руси кукуруце и папуша, Мађари му чак тепају да је тенгери (морски, прекоморски), а Румуни кажу порумбул, папушки, мамул (одатле наша мамаљуга), док је у многим језицима мајз, мејз и маца. По Африци су га ширили Португалци, те се тамо зове - мили. Турци, који су такође трговали моћним зрном, звали су га прво мисир, а потом кокороз, те помно пратили како утиче на исхрану коња, њима јако важним за војску (наводно је слабији од зоби), а популарисали га ослобађајући рају пореза ако га сеје.
Клип кукуруза је моћни плод, некад само од осам реди, сад и преко 20, шапурика, дршка клипа, одличан огрев и играчка војвођанске деце, љуштика, свиленкаста овојница клипа, некад је коришћена за разне рукотворине и пуњење “сламарица”, кукурузовина, зрела стабљика, одлична је и омиљена сточна храна, нарочито крава, огризине су оглодана кукурузовина и добар огрев за зидане пећке, купе су усправљени снопови кукурузовине, yомба је остатак стабљике са кореном, огрев сиромашних, мишлингер - густо посејан кукуруз, сточна храна и састојак силаже, коришћен пре зрења, а заперци нежељени бочни изданци код неких старих сорти.
Кукуруз се некад складиштио у клипу у чардацима (у Срему - котарке) уз вађење, круњење и крупљење (млевење), већ по потреби. Сад се бере комбајнима, одмах круни и смешта у силосе. Шапурике, ваљда, више и не постоје, као ни љуштике, кукурузовина па, наравно, ни огризине. Павле Малешев
