Захваљујући тамошњој бројној српској дијаспори и репортер “Дневника” имао је прилику да посети ову земљу, за Европљанине, неслућених пространстава и природних лепота и богатстава, а све летећи више од 12 сати “Боингом” немачке “Лухтханзе”, што је животно искуство само по себи.
Наиме, већ сам састав путника на ову прекоокеанску дестинацију говори о самој земљи, пошто је ваш новинар уз свега неколико италијанских и немачких породица био једнини белопути авантуриста. Уз посаду, коју наравно чине немачки држављани потпуно је немогуће пренебрећи осећај да се уместо у широкотрупном џамбоџету налазите у некој земљи “трећег света”. Највећи број путника чине Сики са својим карактеристичним турбанима али и тамнопути становници севера Африке и Арабије, па се политички некоректно Српче може опустити при помисли каквог шехидског самоубилачког напада, пошто би такав тероризам био потпуно беспредметан и залудан услед самог састава путника.
Како било, тек агонично дуго путовање и монотони звук “боингових” мотора је могуће колико-толико учинити интересантним посматрањем линије вечитог леда, пошто се од највеће европске ваздушне луке, Франкфурта, до западне обале Канаде, односно Ванукувера, лети преко линије прилично блиске Северном полу. Лет преко целог северноамеричког континента, пошто се коначна дестинације, Ванкувер, налази на западној обали, пролази у посматрању непрегледног зеленила и готово ритмичног мењања крајолика из планинског у равничарски, да би се у релативној близини циља са 12.000 метара спустили на душек магле који, испоставиће се, готово никада не нестаје са неба Британске Колумбије, можда и најлепше канадске провинције.
Наиме, од седам службеника који су давали коначну “ћагу” за улазак у земљу коју су подигли емигранти свих седморо је било кинеског порекла, односно азијатског спољашњег изгледа. Формалности око овере, у бечкој амбасади Канаде издате, шестомесечне туристичке визе су биле обављене у свега минут-два разговора угодног, да би се пријава са жељеним временом боравка обавила на компјутерском терминалу, без људског посредовања и Welcome to Canada...
Први утисак, који стичете већ на излазном терминал, да су Канађани можда и претерано уљудан свет, потврђивао се и у потоњим данима. Увек осмех, готово свака реченица им почиње са “молим” или “извините”, што Балканце може лако да почне и да нервира већ после неколико дана, али време учини своје, па и дошљаци, ни сами то не примећујући, ускоро почну да се извињавају и моле. Тим пре је била помало чудна оцена ректорке Универзитета “Сајмон Фрејзер”, поред УБЦ-а (University of British Columbia) најугледније високошколске установе смештене у канадској Калифорнији, односно Ванкуверу као највећем граду Британске Колумбије, према којој су Канађани потпуно исти као и Американци, само са бољом социјалном и здравственом заштитом и далеко мање оружја по кућним сошкама. Са овом оценом би се највероватније сложили и сами Канађани, олако занемарујући чињеницу да им је државни поглавар и дан-дањи енглеска краљица, Елизабета Друга, којој приликом сваке њене посете морају да, као контрибуцију суверену, предају две овце. По државном уређењу парламентарна монархија, Канада је потпуну самосталност стекла тек уставним променама из 1982.године, а титула краљице Канаде је за времешну владарку формално потпуно невезана за ону суверена Велике Британије. Услед тога, земља јаворовог листа је и данас чланица Комонвелта, али због снажног француског наслеђа у Квебеку и организације Франкофоније, а овај дуалитет се одражава и у чињеници да земља има два службена језика, енглески и француски. Мада се оба језика изучавају у основним и средњим школама, без обзира у којој се од десет постојећих провинција и три територије налазе, готово је немогућа мисија пронаћи Канађанина рођеног и одраслог у енглески говорној провинцији, на пример Британској Колумбији, који се беспрекорно служи и француским.
Мада је са своја два и по милиона становника, поред Торонта и Монтреала један од три највећа канадска града, Ванкувер није уједно и престони град Британске Колумбије, већ је то, игром историјског случаја Викторија, варош величине Новог Сада која се налази на Vancouver Island острву величине Србије које слови као неприкосновена туристичка Мека ове готово незамисливо простране земље. Шта то демографски значи довољно зорно демонстрира чињеница да цела Канада, по економској снази десета земља света, има свега 35 милиона становника, што јој “омогућава” насељеност од свега 3,7 становника по квадратном километру. Мада би, статистички, човек рекао непрегледна пустара, урбаност саме метрополе западне обале неодољиво подсећа на његове америчке пандане као што је рецимо недалеки (тик преко границе) Сијетл. Ипак, због свог политичког либерализма и готово фанатичне оданости према политичкој коректности житељи Ванкувера се поносе неформалном титулом северног Лос Анђелоса, јер не само да су, попут Холивуда, престоница овдашње фабрике снова, већ је њихов град и прави “лонац народа” у којем се преко 30 одсто житеља изјашњавају као атеисти, међу првима су озаконили истополне бракове, а у целој провинцији ћете имати далеко више проблема у сусрету са полицијом уколико сте, на пример, користили мобилни телефон или отворили флашу нискоакохолног пива “Бадвајзер” у аутомобилу, него да сте затечени “удувани као фрула ” пушећи марихуану у истом том возилу. И то у покрету. Уопште, однос према наркоманији је за просечног Србина недвосмислени културни шок, поготово ако га домаћини провезу кроз озлоглашени део ванкуверског Ист сајда , односно кварт који омеђавају Улице Хејстингс и Мејн. Тротоари су запоседнути наркоманима који ту, на улици, уопште се не обазирући на панцирима и дугим цевима тешко оклопљене и наоружане полицајце, интравенозно убризгавају хероин или инхалирају неку другу “тешку” дроге, користећи услужност недалеког центра за бесплатну поделу шприцева и игли, отвореног од стране самих провинцијских власти којима је тај “подухват” био кључни адут на недавним изборима, које је вишегодишња власт ипак изгубила.
Није само овакав, за наш патријархални свет незамислив, однос према наркотицима “доказ” да се у случају Ванкувера ради о својеврсној Кули Вавилонској. Његова етничка разноврсност је за наше појмове готово па невероватна, а ако сте мислили да због ваших бројних рођака и познаника у овом граду има пуно Србадије, не можете бити даље од истине. Док је Срба (а приближно томе исто и Хрвата) у овом граду тек 0,2 одсто, проценат удела европских нација у становништву овог града је такође у готово драматичном паду пред правом поплавом Кинеза (већином из Хонг Конга), али и Арапа, Сика, Индуса, људи из Бангладеша, Бурме, Тајланда… Цели квартови су готово етнички једнообразни па ћете у Ричмонду тешко наћи било кога сем Кинеза, док је бастион емиграната из “златног троугла” Сари и Аботсфорд…
Квадрат стана преко 10 хиљада долара
Константно долазећа емиграција, којој као да нема краја и чињеница да све више јако богатих људи долази да живи у климатски благој Британској Колумбији и њеном највећем граду, цене некретнина је дигла на незамисливе висине. Да бисте купили кућу, и то ону за рушење, у на пример Шонесију или Западном Ванкуверу не морате ни да крећете у потрагу без најмање три и по или четири милиона евра. Станови од седамдесетак квадрата у Јелтауну, седишту добро плаћених професионалаца (лекари, програмери, инжењери, менаyери…) је готово немогуће наћи за суме мање од 800.000 долара, односно за 11.000 долара по квадратном метру. Зато и не чуди званични податак да је управо Ванкувер град са највећим процентом продатих аутомобила вреднијих од 100.000 долара на планетарној северној хемисфери.
Милић Миљеновић
