Сви који дођу данас да је посете биће изненађени њеном импозантношћу и чињеницом да се налази усред непрегледне војвођанске равнице, односно ниједно насеље није у њеној непосредној близини.
Мада знатижељни туристи могу и сами да оду на локалитет Араче, хтела бих да нагласим да ми имамо локалне туристичке водиче с којима посетиоци могу да обиђу Арачу и сазнају многе занимљивости везане за овај веома значајан споменик средњoвековне архитектуре на тлу Војводине, упутила нас је Мелита Бито из Туристичке организације Нови Бечеј, рекавши да је најбоље да контактирају управо ТО Нови Бечеј.
Једна од легенди везаних за Арачу је да је ту своје благо закопао Атила Бич Божји. Постоји и друга легенда да се у Арачу, након Трећег крсташког похода, склонио енглески краљ Ричард Лавље Срце. Ту је провео зиму, а монаси су уморном краљу видали ране загрејаним лековитим блатом са Сланог Копова. Прича каже да је ту закопао и свој штит са златним лавовима.
Археолози сматрају да је комплекс Араче био насељен још у праисторијско доба. Оно што се данас види у Арачи је црква која је грађена у XIII веку, али су током археолошких истраживања пронађени и темељи старијег храма из XI века и највероватније је била парохијска црква или капела. Најранији писани траг о насељу Арача датира из прве половине XIV века и као парохија се помиње у попису папског десетка.
Грађена је у романичком стилу, са дограђеним готичким звоником. И поред тога што је разрушена после турских освајања и после тога никад није обнављана, оно што је остало од ње наговештава њен значај и лепоту.
Темељи базилике су грађени од цигала у кречном малтеру, а базилика је зидана опеком која је прављена од окер и црвене земље вероватно из циглана које су постојале уз само насеље. Декоративни елементи рађени су у квалитетном камену као и црвеном мермеру за који се претпоставља да је донесен из каменолома Трансилваније.
Топ пет дестинација које би требало посетити у нашој општини су Арача, Главашева кућа, завичајни музеј Котарка, индустријско технички музеј „Жеравица“ и специјални резерват природе Слано Копово који је један од последњих репрезентативних примера панонских слатина који је од изузетног значаја за очување биљног и животињског света. Настало је деловањем Тисе која је у прошлости често мењала свој ток – открила нам је Мелита Бито из ТО општине Нови Бечеј.
Кућа адвоката др Владимира Главаша, познатог добротвора и хуманисте из дела града који се зове Врањево, пример је богате грађанске куће и грађена је у класицистичком стилу и дочараће посетиоцима како се живело у то доба. Он је живео у XIX веку и друговао са истакнутим људима тога доба : Јованом Јовановићем Змајем, Светозарем Милетићем, Ђуром Јакшићем... Према речима Мелите Бито занимљивост је да је једна од соба посвећена нашем великом композитору Јосифу Маринковићу, јер његова кућа није сачувана, а налазила се буквално преко пута Главашеве куће. Налази се у улици која данас носи назив Јосиф Маринковић.
Препоручила бих и да се оде до Новог Милошева, до завичајног музеја Котарка који је направљен од житног магацина породице Карачоњи поред њиховог дворца који још увек привлачи својим изгледом и занимљивом историјом. У Новом Милошеву се налази и занимљив индустријско-технички музеј „Жеравица“ у којем је изложена пољопривредна техника и механизација, пре свега трактори, открила нам је Мелита Бито.
Замршена историја Араче оставила је трагове на њој: пустошили су је Кумани (татарско племе), а после и Турци, сматра се да је служила и православној и католичкој вери, јер је првобитно била подигнута да би се христијанизовало словенско становништво. Сматра се да су је подигли бенедиктинци, да би после у њој био фрањевачки ред. Била је неко време у поседу деспота Стефана Лазаревића, а потом и Ђурађа Бранковића.
Била је и преправљана и у одбрамбену тврђаву и у џамију када су је Турци освојили, да би је становништво из њене непосредне околине сасвим напустило почетком XVIII века, али су, и у потоњим временима развлачени њени камени делови и опека, а у околини Араче су видљиве рупе које су остављали трагачи за благом...
И данас има оних који са модернијим справама – детекторима за метал, претражују ово подручје надајући се да ће открити још увек скривене драгоцености. Неколико њих смо и затекли када смо обилазили овај средњoвековни споменик.
Текст и фото: Марина Јабланов Стојановић
