Синиша Царевић планинарењем се бави пуних осам година, а лиценцу за планинарског водича добио је 2018. године. Потом, са неколико пријатеља, оснива Планинарски клуб „Alma Mons Adventures” и развија план да бар једном годишње организују високогорске планинске акције, које су, како истиче, његова највећа страст.
– Мој први озбиљан планинарски подухват било је успињање на планину Атлас, односно највиши северноафрички врх Тубкал, висок 4.167 метара – каже Царевић. – Пре тога сам искључиво самостално пешачио Фрушком гором, па је ово за мене био велик залогај. Тада сам први пут дошао у додир са планинарском опремом, купио ранац, штапове... Овогодишња мала експедиција на мароканску планину, трећа је по реду, а планирамо да је поновимо 2024. године.
Када су високогорски походи у овом друштву планинара постали пракса, освојени врхови непрестано су се низали. Током прошле године пели су се на врх Арарата (5.137 метара), највиши у Турској, потом на аустријски Гросвенедигер (3.666), италијански Гранд Парадизо (4.061), кавкаски врх Казбек (5.054), а на крају и на марокански Тубкал, границу између сахарског и континенталног дела Африке.
– Највиши врх Северне Африке јесте захтеван, али је од маја до септембра приступачан већини планинара – објашњава саговорник. – Температуре су више, нема снега, па свако ко је иоле физички спреман може да учествује. Није потребна додатна опрема, као, на пример, при пењању на Казбек пун глечера и глечерских пукотина. Ово је класично пешачење уз помоћне штапове.
Како Синиша Царевић истиче, Бербери су весео, срдачан и гостољубив народ, који увек жели да остави добар утисак. Активност села Имлил усмерена је на планинарење и угоститељство. Већина мештана бави се услугом вођења планинарских тура, а много је изграђених планинарских кућа и хотела.
-Бербери туристе традиционално дочекују добро заслађеним чајем од нане, коју беру из камена, па га послужују пресипањем из чајника у шољу и обрнуто – објашњава Царевић. - Обичај је и да се хлеб натопљен аргановим уљем конзумира уз белу кафу. Традиционално берберско јело је тажин, а припремају га у посуди с поклопцем у облику купе, сличном нашем сачу. Има их више врста - вегетаријански са разним поврћем, које узгајају и месни од пилећег и овчијег меса. Обавезан је и зачин кумин.
Група коју је Синиша водио била је међународна. Чинило ју је 20 планинара из Србије, Црне Горе, Босне и Херцеговине и Швајцарске. Заједничке припреме нису биле могуће, па су се, већ искусни учесници, припремали самостално.
– Успон је трајао три дана – каже Царевић. – По слетању у Маракеш, транспортовали смо се у берберско село Имлил, где борави мој пријатељ и угоститељ Рашидија Мерхана, који нам је пружио велику помоћ током акције. У селу смо се суочили с првом аклиматизацијом. Преспавали смо код гостољубивог домаћина и након доручка, уз помоћ локалних водича, кренули пут Планинарског дома „Муфлон”, који се налази на 3.207 метара надморске висине. Први део пешачења није технички захтеван. Мада је разлика у надморској висини велика, нема вертикалних успона, па се до дома, уз успутне паузе, стиже кроз пет-шест сати. У Дому смо преспавали и око четири часа ујутру пошли смо на циљну тачку.
Како каже, следио је захтевнији успон с висинском разликом од 900 метара. Кретање успонима одвијало се полако, корак по корак, такозваним хималајским ходом, а прављење наглих покрета није било могуће. Кроз четири сата опрезног ходања, успешно су се попели на највиши врх Атласа.
– Већих проблема на путу није било, осим што је троје њих остало у Дому – напомиње Синиша Царевић. – Једна планинарка је одустала, отприлике, на висини од 3.700 метара. Није била физички спремна, да настави, па се и она са мароканским водичем вратила у Дом. Време нас је послужило. Било је сунчано и ведро са јачим ударима ветра. Упорност се, као и увек, исплатила, те смо се коначно попели на Атлас, а поглед с врха био је невероватан. Кратко смо уживали у оствареним резултатима, а након паузе за јело, кренули смо натраг, пут Дома „Муфлон”.
Драгана Клашња
Фото: приватна архива
