Одговарам му у шали да је “нама све до Саве и Дунава - Војводина” али сам после окрећући педале кроз новобеоградске блокове размишљао о томе како ме други перципирају као аутора серијала “Бициклом кроз Војводину” а да заправо вожња бицикла у једном тренутном постане животни стил без којег не можете ни у дневној пословној рутини али ни на путовањима. На “Соколу” срећем укупно десетак људи који комбинују воз и бицикл и већина њих су Руси или запослени у ИТ-компанијама на Новом Београду. Са друге стране, велики број европских градова које сам обишао у протеклих десетак година - истражио сам управо на два точка. Ово су три такве приче.
ОДЕСА, ЈУН 2019.
Град који данас, на жалост, гледамо у извештајима о ратним разарањима и страдањима цивила у Украјини, посетио сам са друштвом у лето 2019. Пут нас је водио авионом до Букурешта одакле смо возом отишли у Кишињев. На граници између Румуније и Молдавији имали смо прилике да искусимо оно о чему су нам причали некадашњи путници возом за Совјетски савез. Наиме, због разлике у ширини колосека на територијама које су припадале некадашњем Руском царству (1524 мм) и остатку Европе (1435 мм) читава композиција буде подинута и пребачена на други стајни трап, онај који одговара ширем колосеку. Након живописног путовања по Молдавији и њеној оцепљеној покрајини Придњестровљу - стигли смо у Одесу град импресивне историје и архитектуре. Одлучили смо да га разгледамо бициклима, ишли од Потемкинових степеница (чувеним по сцени из култног филма “Оклопњача Потемкин”) у центру града на купање до плаже Калетон.
У Одеси сам платио данак непажњи када је о бициклима реч. Ушао сам буквално на три минута у Спасо-преображенску саборну цркву и када сам изаша, бицикл који нисам закључао, иако сам имао катанац за то - није више био на месту на којем сам га оставио. У рент-а-бике сервису понудили су ми да одемо у полицију и пријавимо крађу, али ја нисам желео да задњи дан овог (иначе сјајног) путовања претворим у ноћу мору налик оној у филму “Лудило” са Харисоном Фордом. Платио сам кауцију 100 долара и научио лекцију - никада више, ни на секунд, не остављам бицикл откључаним.
ПАРИЗ, МАЈ 2021.
У француској престоници сам сада први пут након пандемије и уочавам како је нова градоначелница Париза великодушно препустила велики број саобраћајних трака у центру града - бициклистима, предходно их одузевши од аутомо- била.
Окрећем педале уз Сену и наилазим на место на којем је 1997. погинула принцеза Дајана. Сцена коју смо недавно имали прилике да гледамо у 6. сезони серије “The Crown”. Ту се налази и пламен који је идентична копија оног што се налази на врху Кипа слободе који је 1889. поводом стогодишњице своје револуције Француска поклонила САД. На огради заљубљени парови каче катанце са својим именима, вероватно више као омаж Дајани, Додију ал Фаједу и њиховој “забрањеној вези” него ономе што симболизује копија пламена са Кипа слободе.
Налазим се са супругом Сандром у Латинској четврти, ресторан у којем смо протеклих петаестак година увек јели омиљени фонди са сиром - затворен је као и бројни други који нису преживели пандемију. Нешто даље, сличан ресторан са исто тако добрим топљеним сиром и куваним пужевима. Док седимо на тераси, конобарица ме упозорава да склоним новчаник са стола јер су, каже, џепароши постали посебно агресивни због “смањеног обима посла” услед осеке туриста од како је почела пандемија. У Венецији сам месец дана раније срео гладне галебове и голубове; у Паризу су “гладни” џепароши. Драстично смањен број туриста у европским метрополама очигледно је нарушио тамошње “еко-системе” и пореметио “ланце исхране”. Одличан ручак је заливен “бордоом” и ја сам спреман за даље истраживање Града светлости на два точка.
ЛИСАБОН, 2023.
Лисабон је један од оних градова који није баш згодно обилазити бициклом због брдовитог терена лево и десно од централне авеније да Либердаде. Међутим, ако бициклом идете уз обалу реке Тежо и касније Атланског океана, имаћете прилике пуно тога да видите - од чувене Куле Белем до Меморијала Португалцима поги- нулим у прекоморским ратовима. Ту се на 180 табли налазе имена преко 9.000 мртвих. У капели унутар Меморијала мушки глас непрекидно чита имена погинулих.
Од Белема до Трафарије ће вас пребацити трајект на који сам утоварио бицикл у жељи да се окупам на плажи пешчаној плажи Сао Жоао, на обали океана са супротне стране ушћа реке Тежо у Атлантик. Ако сте преко лета у Лисабону, то је најбоље место за купање а комбинација бицикл плус трајект ће вам уштедети време због огормних гужви на Мосту 25. априла (Дан Револуције каранфила 1974). Иначе тим мостом није дозвољен прелаз пешака и бициклиста па је трајект и једини начин ако сте бициклиста. Једно упозорење злата вредно - таласи су на том месту толико јаки да вас веома лако могу “одвући” на пучину тако да се не удаљавајте превише од обале без обзира на пливачко умеће.
Роберт Чобан
