– Лед сам пробио отишавши на Олимпијске игре у Пекинг 2008. године, а после су се велики спортски догађаји ређали, на моју радост на удаљеним и често егзотичним местима па сам обилазио ову нашу прелепу планету котрљајући се на два точка углавном сам. Тешко је наћи друштво сродне душе за тако далеке путеве. Међутим, то не значи да путујем сам, напротив, често срећем људе који као и ја путују бициклом па поделимо неки део пута – упутио нас је Зоран Зивлак.
Последњи велики изазов који је имао је била Олимпијада у Токију 2020. године. На њу је Зоран кренуо бициклом у јесен 2019. јер дуг је пут био пред њим – требало је од Новог Сада стићи до јапанског главног града. Тада му је било изузетно тешко да нађе спонзоре и средства за пут, као да му је универзум поручивао да не креће... Није га послушао – кренуо је!
– Сви знамо да нам је 2020. године корона на тумбе окренула животе. Тако је моје путовање од осам месеци прекинуто у Индокини, тачније у Лаосу где сам ушао, а даље нисам могао... У овој азијској земљи остао сам више од годину дана због одлагања Олимпијских игара – рекао је наш саговорник.
Међутим, у Токију су се наредне године Олимпијске игре одвиле без публике тако да је Зоран решио да напусти Лаос, а у то време могло се само авионом у сопствену земљу, а авион је ишао само до Истанбула... Разрешивши административне зачкољице наш светски путник се отиснуо авионом ка граду на Босфору, а одатле је кренуо ка Новом Саду, наравно, бициклом.
Топао туш
Када се путује на два точка, а буџет је скроман, смештај може да се нађе преко пријатеља, друштвених мрежа, али све чешће и све више добар ослонац је и бициклистичка мрежа занимљивог назива „Warm shower“ (топао туш). Преко ње можете да нађете смештај са топлим тушем који вам је прекопотребан после читавог дана вожње бициклом.
– Ова бициклистичка мрежа је раширена и готово у свакој земљи преко ње може да се нађе смештај. То је згодно, јер сте гост код људи који имају слична интересовања, а они вам могу најчешће бити добар водич за то место или регију земље где се налазите – објаснио нам је Зоран Зивлак.
Време између два одласка на светска такмичења користи да одржи предавање о земљама кроз које је путовао и скупи средства за следеће путовање, али и да вредно тренира триатлон, спортску дисциплину коју чине пливање, трчање и вожња бициклом. Тако да на пут увек иде спреман, јер дневно на путу прелази по стотинак километара на два точка.
Наредна дестинација је прошле године била Светско фудбалско првенство у Катару, које га је привукло као магнетом. Наравно, нашао се и тамо, али му је било жао што је наша репрезентација тако брзо отишла кући. Следећа дестинација је Париз који је за оваквог путника мачији кашаљ па смо се запитали на који начин ће до Париза да стигне.
– План ми је да прво завршим оно своје путовање на Олимпијске игре у Токио. Пут авионом ме води до престонице Јапана, одакле ћу га обићи бициклом, потом ћу бродом до Кине, а затим до Јунан провинције, која је кажу, једна од најлепших... После тога сам у Индокини па преко Индије и Блиског истока требало би да стигнем до Европе, Француске и до Париза – изложио је свој план Зивлак.
Путовање на два точка је прилика да се многе државе сагледају из сопственог угла, да се виде природне лепоте које нису доступне када се на други начин путује, али и да се упознају дивни људи којих свугде на свету има. Путује се према свом темпу и зауставља се тамо где је вредно да се остане дуже.
– Сматрам да је бицикл најбољи начин путовања, он вам као магични штапић помогне да постанете део заједнице ма где се у свету нашли – открио нам је Зоран Зивлак.
Марина Јабланов Стојановић
Фото: приватна архива З. Зивлака
Заглављен у Лаосу на годину дана
Светски путник на два точка, Зоран Зивлак, током пандемије је био заглављен у Лаосу више од годину дана јер је померен датум одржавања Олимпијских игара на 2021. годину. Питали смо га како је преживео ту годину, јер буџет путника на два точка никада није велик.
– То је било једини пут да ме је ситуација изненадила. Дешавало ми се да сам у неким земљама у којима сам желео да се дуже задржим и радио, али ово није био тај случај. У Лаосу сам свој буџет максимално растегао, али су ми и пријатељи припомогли. С друге стране, Лаос је земља која је доста окренута туризму, а како због пандемије туризма није било – цене смештаја су пале па је он био много повољнији него пре. Храна је тамо иначе јефтина тако да не представља велики издатак. Осим што се током тог периода у Лаос није могло ући ни изаћи, унутар земље није било строгих правила, није било „закључавања“ као код нас, могао сам се слободно кретати па сам свој боравак искористио да ову земљу обиђем на свом омиљеном превозном средству. Обишао сам 14 од 16 њихових провинција. Истакао бих да су људи у Азији генерално предусретљиви и то ми је увелико олакшало период који сам тамо провео.
