Путопис: Приче о једном свету изван света

Уторак, 6. март 2018.
indija 1
Фото: Приватна архива

Слећемо на аеродром у Кочију, спремни унапред да поново походимо књигу “Бог малих ствари” Арундати Рој. Њени јунаци управо овде очекују рођаку из Енглеске, чији ће им долазак заувек помести слику дотадашњег живота. Ова невидљива стварносна бомба рођаку ће послати на дно прљаве реке, а њихове животе расути далеко од Керале, хришћанске државе са југа Индије.

Аеродром није ни приручан ни офуцан као крајем шездесетих када се дешава фаталан заплет ове књиге померених ствари и кратких резова. Елегантно упеглан, на нивоу најбољих светских, овај аеродром је и један од ретких који комплетну електричну енергију добија од сунца... Док се поспан одвозим с њега, и около гледам плантаже чаја (шта би друго замишљао Европљанин да ће видети у Индији, поред крда слонова, наравно), схватам да то нису плантаже чаја, већ бескрајни низови соларних панела. И разрешење оне, мени наоко нејасне информације са зида аеродромских одаја за странце “о једином аеродрому на свету који се у потпуности покреће на сунце”, док сам, са бледим, пастозним и старим Енглескињама, чекао да ми изузетно љубазни службеници (за разлику од наших) овере мејлом наручену и плаћену визу. Успут су најсавременијом технологијом визирали и очно дно и шаре прстију. Тек да се види колико су дубоко загазили у ИТ револуцију.

А и да схватимо да смо у Керали, “Божјој личној земљи“, најразвијенојој држави са најобразованијим становништвом у целој Индији. Овдашњи људи трговали су зачинима са старим Римљанима, Грцима, Египћанима, Јеврејима и Арапима, примали хришћанство од Сиријаца и апостола Томе, а затим и од Португалаца, Холанђана и Енглеза, чије су Источно - индијске компаније баш овде најбоље радиле. И данас тргују, има их тридесет и кусур милиона, производе гуму и зачине, баве се савременим индустријама, гастарбајтеришу у богатим арапским земљама Залива, а „Национал Географиц“ их је ставио међу 50 светских дестинација које једноставно морате посетити. И, једно десетак милиона људи годишње то и чини. А Влада Пиштало и ја, на Томасов позив, долазимо на Међународни фестивал књига и писаца.

На путу до хотела – безброј цркава,  православних, католичких, а и по која yамија или хинду храм се смењују са постмодернистичком архитектуром, банкама, златарама и клиникама, већим и мањим шопинг моловима, опште праксе или посебне врсте, свеједно, попут оних небодера изниклих из песка Дубајиа. Бескрајним булеваром Матахме Гандија, у гужви која личи на покретну изложбу савремене, јапанске и европске ауто-индустрије, таксијем пратимо змију огромног метроа-надвожњака. Вози се левом страном, брзо и лудо, и нема нам у видокругу ни једне рикше. Лепршају шарени сарији девојака на моторима који у ројевима пролазе.

Након окрепљујућег сна у француском хотелу Ибис, стижемо на отварање Сајма књига, негде усред овог истовремено и чудног и блиског двомилионског града. Испод огромне шатре, која је и отворена и кондиционирана, више од хиљаду људи слуша причу о речима... Знање, разумевање, просветљење… мото је овог сајма и жеља да се до суштине дође уз помоћ књиге... То говоре писци, али и политичари. На отварању се и симболички пали вечна ватра књижевности... Значење онога што јесте.

Срећемо старе познанике, Томаса, Правина, Дијега, а упознајемо и нове, Метјуа, Едуарда, Пријамку… И многе писце који пишу на бројним индијским језицима. Писци, као и другде у свету, увек су другачији од остатка популације, а овде су пак и друге расе. У ситуацијама када је човек осуђен скоро искључиво на визуелни контакт, и експресија света изгледа помало другачија. Наравно, лако се споразумевамо и гестом.

Реч је бог. Или обрнуто.

Ненад Шапоња

EUR/RSD 117.7720
Најновије вести