Да, то је управо хоби. Неговањем хобија повећаћемо квалитет живота и подстакнути креативност. Управо о томе говоримо са психологом др Мајом Вукадиновић, која такође има хоби - шпански плес фламенко.
– Фламенко не само да је мој начин да се изразим, да будем креативна, него је и поље на којем много тога могу да научим. Пружа ми могућност да савладам нове технике покрета, да боље разумем различите ритмове, да естетски обликујем део своје реалности, да се понекад чак и издвојим из ње како бих проширила границе могућег и лепог. Уметност фламенка даје особи прилику не само да научи нешто ново него и да средства која се користе у њој употреби у алтернативном контексту. На пример, штап није ослонац за повређене људе, он је перкусија за измишљање нових ритмова, лепеза није само средство за хлађење она у својим ребрима носи уписан скривени језик заљубљених...
Шта за вас значи хоби?
– Хоби за мене, али и за сваког ко га негује најчешће значи испуњење његових потенцијала, па самим тим и извор унутрашњег задовољства. У овом ужурбаном свету хоби се може посматрати и као луксуз да неко време одвојимо само за себе, за оно што нас занима и испуњава. Мислим да та привилегија има веома важну улогу, јер када се бавимо неким хобијем ми унапређујемо сопствену личност развијајући и остварујући своје капацитете, а веома често таквим активностима побољшавамо и наше ментално и физичко здравље.
Колико је креативност важна у хобију?
– Често је случај да нека уметничка активност постаје хоби – јер сви ми имамо већу или мању потребу да се изразимо и да будемо креативни. Када је реч о стваралачком мишљењу оно не подразумева само један тачан резултат, те решења може бити безброј. Не постоји само једна истина. Фантазија и машта које тада највише користимо могу имати исцељујуће дејство, јер нам допуштају да испробамо и немогуће комбинације. У психологији стваралаштва постоји став да када се особа бави неким уметничким активностима, она тада поправља, исцељује нешто у себи. Оваква идеја у потпуности је применљива и на активности везане за хоби.
Споменули сте уметничке активности као хоби. Но, многи људи имају неке сасвим друге хобије које немају додира с уметношћу. Да ли су добробити исте, без обзира којим се хобијем бавимо?
– Уопште није битно да ли је то неговање цвећа, бављење музиком, плесом, цртање, писање, поезија или филателија – сваки хоби чини једну специфичну „војску“ коју човек има и коју може да активира за оне тренуке када се у његовој души одвијају (неке друге) битке и када му је потребно да из неког дела себе покрене додатну снагу. С друге стране, ако хоби посматрамо као активност која нам не доноси новац, него која нам доноси задовољство, онда нам она дозвољава да се у њој расплинемо у својој слободи и самим тим искористимо своје креативне потенцијале. То је поље где ћемо трагати за новим типовима решења, проширити се, изаћи из свакодневице, узвисити се над њом. Такво дистанцирање нам отвара могућност да кад се вратимо свакодневном животу можемо да га сагледамо и на другачији начин. Управо кроз те „не морам, а желим“ активности ми налазимо додатни смисао и квалитет живота и достижемо самоостварење.
Да ли је хоби бег?
– Не бих то тако посматрала, пре бих рекла да је хоби повратак нечему што човек воли, што му доноси осећање комплетности. Мислим да је то због тога што нема пресије циља, не морају се постићи неки одређени резултати, не мора да се заради новац итд. Баш због тога ум може да другачије функционише, да лута: дозвољена му је грешка и празан ход. Управо у таквом релаксираном стању, у тој слободи без стега, човек долази до бољих решења. Често се деси да људи од свог хобија „направе“ посао и постигну много боље резултате на пољу тих активности, зато што уложена енергија у хоби који је постао посао доводи до већег испуњења, издржљивости и нове инспирације.
Да ли наш однос према хобију може да постане модел који можемо да применимо на послу?
– Када постоји и посао и хоби – неретко се те две активности преплићу, некада и замењују место. Из личног искуства могу да кажем да ми је то донело да хоби схватим одговорније, а послу приђем креативније.
Марина Јабланов Стојановић
Фото: С. Дорошки
Тајни језик лепеза
Лепеза се употребљавала од давнина у старом Египту, у Кини, користили су је и стари Грци, Римљани, али и други древни народи. Била је популарна и у средњем веку као средство за расхлађивање и терање досадних инсеката. Лепезе су представљале модни детаљ и елемент престижа, одавале су утисак луксуза и гламура. На Истоку су се чак користиле и као оружје:
– У оквиру борилачке вештине кунг фу употребљавале су се посебно дизајниране металне лепезе са шиљцима или ножевима. Оне су у руци вештог ратника постајале врло опасно оружје – рекла нам је др Маја Вукадиновић.
У деветнаестом веку лепезе су поред расхлађивања нудиле и могућност да прикрију лице и намере иза њих, биле су средство комуникације, а сада су детаљ помоћу ког може и да се уметнички изрази! Пошто се у фламенко плесу лепезе доста користе упитали смо Мају Вукадиновић да нам објасни њихову функцију:
– У фламенку се лепезе употребљавају као детаљ који може да допринесе томе да се дочара смисао неке кореографије. Некад се користе стара значења покрета у контексту тајног језика лепеза, а понекад кореограф може да понуди и осмисли нешто ново и да укључи лепезу како би распирио жар фламенко плесне игре. Пошто су у прошлости коришћене као средство кокетирања, оне су садржале „тајни речник заљубљених“. Помоћу лепезе могао је да се закаже састанак, да се изјави љубав, да се одбије или прихвати нечија наклоност или изјави брачни статус. Све се исказивало одређеним покретом лепезе! Многи од тих покрета задржани су и до данас, али су се значења заборавила, променила или изгубила. На пример, недавно у споту Џенифер Лопез „Ел анилло“ (прстен), певачица употребљава „лепезу од злата“ не само као модни детаљ, него и као нагласак луксуза. Поред тога, иако текст песме говори да протагонисткиња спота све има од жељеног мушкарца, а само јој прстен недостаје, покрети лепезе саопштавају углавном супротно, да и није баш толико заинтересована – открила нам је психолог др Маја Вукадиновић.
