Поставку чини 30 радова из фонда Галерије “Милан Коњовић” из Сомбора, насталих током сликареве “црвене фазе“. Дела су настала 30-их година прошлог века, када уметник летује у Далмацији (Млини, Цавтат, Дубровник) којој се поново враћа и након Другог светског рата. На изложби се налазе и слике из француског рибарског места Касис, иначе прве са приморским мотивима у Коњовићевом опусу (1927-28).
На сликаревој путањи снажно обележеној укорењеношћу у равничарски предео, један од битних фокуса била је и Далмација, посебно предели и људи Дубровника и Цавтата. Сусрет Коњовића са Медитераном догодио се већ 1923. године, када је са Емом, својом животном сапутницом, летовао на острву Брачу и сликао и цртао борове и стене Супетра и Бола. И током боравка у Паризу, уметник одлази на Француску ривијеру где настају два значајна дела (“Борови и маслине“, “Црква у Касису“). У сличном маниру слика и на Лопуду крај Дубровника, као и Петар Добровић.
Маја 1932. Коњовић се јавља историчару уметности и дубровачком конзерватору Кости Страјнићу, којег је упознао у Прагу. Лето са породицом проводи у Дубровнику, а смештен је у Млинима, између Цавтата и града под Срђем. Коњовић се постепено упознавао са амбијентом и убрзо настају прва платна. Петнаестак слика насталих 1932. године у Далмацији, биће изложене на његовој првој самосталној поставци у Београду. Тада је уследио и уметников коначни повратак из Париза у домовину, када су се наставили летњи боравци и сликање у Дубровнику и Далмацији.
Овај континуитет, али и потребу одлажења у јужне крајеве прекинули су рат, заробљеништво, као и оскудица сликарског материјала. У Дубровник је Коњовић поново стигао 1948. године. Слика мотиве града, катедралу, градске зидине, Страдун, море са погледом на Локрум. То су слике стишаног колорита, махом реалистичног приступа мотиву. Издвајају се платна “Свети Влахо” (1951) и “Дубровачка Венера” (1948), која по једноставности и стилизованости облика представља сликарску антиципацију карактеристика Коњовићеве уметности након, у стваралачком смислу, преломне 1953. године.
Олгин портрет сомборског маестра
Током боравака у Дубровнику и Цавтату, Коњовић је био у прилици да упозна већину уметника који су касније сврстани у Страјнићев „ликовни круг”. Значајно месту у његовом окружењу имала је и Олга Соловјева, руска емигранткиња која се по завршетку балетске каријере настанила у Цавтату. Крајолик ју је подсетио на родну Одесу, тако да је ту саградила кућу у којој су живели и њен отац Михаил (дугогодишњи судија Окружног суда у Новом Саду), мајка Марина, старија сестра Лидија и њен супруг. Страјнић је научио Олгу да ваја, тако да је таленат према игри заменила страшћу према ликовним вештинама. У дому Соловјеве у Цавтату боравили су многи уметници, међу њима и Свјатослав Рихтер. Пријатељство и преписка са чувеним пијанистом трајала је више година, па је Олга осетила потребу да уради његов вајарски портрет (биста се данас налази у Музичкој школи у Дубровнику). Тако је и током сусрета са Коњовићем настао његов бронзани портрет (1953), који је поводом 100. годишњице рођења уметника 1998. постављен испред сликареве куће у Сомбору.
После 1955. због болести супруге Милан Коњовић прекида своје одлажење у Далмацију. Тек 1977, после Емине смрти, стиже поново у Цавтат, где је обилазио своје старе мотиве. За поменуте године у Далмацији, Млинима, Цавтату и Дубровнику настало је око 250 слика и скоро исто толико цртежа, акварела и темпера. Овај значајан сегмент уметности Милана Коњовића, слике ношене жаром боја Медитерана, обогатиле су читав опус овог колористе. Сва ова дела носе снажну експресију, чулну и колористичку сугестивност.
За разлику од војвођанских мотива (салаши, оранице, бачка равница) овај медитерански циклус одређују призори са боровима и маслињацима, типична приморска архитектура, али и живописни становници (“Две Конављанке“, “Портрет Косте Страјнића“, “Поштар Мато“). На југословенском тлу експресионизам испољава неке битне одлике - снажан израз унутрашњег осећања, чисту боју, јаку контуру и непосредан гест. Сем етичког у њему је очигледан и етнички моменат - Бијелић га најчешће тражи у Босни, Јоб у Далмацији, Коњовић у Дубровнику и Војводини, а Добровић у Далмацији и Дубровнику.
Експресионист види оно што осећа, себе, своју „екстериоризовану унутрашњост”, а тај моменат преноси појачавајући изражајна својства слике - форму, линију, боју. Сваки сликарски гест постаје, материјализован, животом засићен тренутак, а њихов збир чини слику у датом времену. Како ускладити ово издвајање и садржајно згушњавање тренутка са чињеницом коју свако може да примети - да ови сликари често сликају „исто”, или бар читаве циклусе сличних слика? Несхватање ове особине навешће касније Јована Поповића и Бранка Шотру да Коњовићу замере што “Војводину и Дубровник слика на исти начин“.
Могло би се рећи да је долазак угледних стваралаца током 30-их година прошлог века знатно динамизовао виђење Дубровника. Приступ зрелих сликара као што су били Добровић, Коњовић, Лубарда и Бијелић, унео је у помало успавану средину снагу индивидуалног израза. Није претерано помислити да су се они, као континенталци окренули Југу управо у тражењу свежине, интензитета и топлине колорита (налик француским узорима који су из истих побуда силазили у Провансу и на Азурну обалу), а да им је дубровачка средина могла понудити највише природних и инспирацијских изазова.
Аутор изложбе је Небојша Васић, из Галерије “Милан Коњовић” из Сомбора. Кустос поставке у Народном музеју у Зрењанину је историчарка уметности Оливера Скоко. Изложба је отворена до 9. јуна.
Синиша Ковачевић
