У медијима и на мрежама букти грађански рат, посвађала су се прва и друга Србија, она традиционална, грандовска и она сувише алтернативна, либерална. Новинари, махом генерације рођене у деведесетим, листом су на кладионицама могли да добију, да су се кладили на победника. Кад су новинарске плате мале, дај барем нешто да се добије од овог фестивала.
Заседа колегијум на Информер телевизији, расправа између главног уредника и младих новинара: Лука Блек, фестивал фрикова, содома и гомора, далеко им лепа кућа, Европска унија и Аустралија... Драган Ј. Вучићевић би радо укинуо овај фестивал, али рече „ко је он”.
Гори и Тикток, старији од 1980. годишта никако да се начуде - зар је то фестивал на коме смо гледали Здравка Чолића, Тота Кутуња, Аббу? Чак и ови млађи са носталгијом се сећају Емине Јаховић када је певала о мусаки, а посебно Фламингоса и песме „Луди летњи плес”, те кореографије Ане Николић за „Ромале, ромали”, потом наступа Јелене Томашевић и успеха Жељка Јоксимовића.
Покушај читања АББЕ на неки нови алтернативни начин није баш био успешан у ревијалном делу, деловало је као „Твоје лице звучи познато”. И заиста је била необична обрада песме „Money, Money, Money” коју су урадили Дејан Петровић и његови трубачи. Да су се уредници јавног сервиса раније родили или да су старије питали, знали би да су Лепа Лукић, Уснија Реџепова, Предраг Живковић Тозовац и Предраг Гојковић Цуне још далеке 1978. године на текст Војкана Борисављевића обрадили највећи хит групе „Абба”:
„Пери, крпи, плеви, копај, смири стоку, вазда ринтај, докле бре? Сири млеко, пец' погачу, свуд подметни ти грбачу, јој, море. У сан је мене дош'о план за газда да с' удам, мотику да не видим, нег' само да се проводим. Мед и млеко тече вазда, где се так'и газда деси, аман, где? Док га нађем, обрлатим, има младост да прекратим, јој, мене. У сан је мене дош'о план на томболу ћу да играм, прогноза, лото, лутрија па ту сам ваљда батлија? РЕФРЕН: „Паре, паре, паре то је море, газда живи, бре паре, паре, паре држ' за паре, пара врти све. Кад се ја опарим, бре, бре, пашћеш у несвест кад ударим бес. ”
Да се неко сетио могло се направити другачије, на пример Александра Пријовић, Радмила Манојловић, Бане Мојићевић, Душан Свилар. Али ми смо пустили Звезде Гранда 2006. године да учествују са Шабаном Бајрамовићем и Невеном Париповић на фестивалу са песмом „Тамо далеко”. И сада, 16 година касније, пуштамо свакакве ликове на сцену. Владо Георгиев је написао „Рамонда, то није песма, ја то не разумем”.
Драган Брајовић Браја је оплео по мрежи Сајси Ем-Си: „И тако један медиокритет, ЛГБТ икона, другосрбијанско чедо, muzička nebitnost. com, одлучи ову свињарију својим гласањем. 12 поена Теја Дори и нула Бресквици, нису нама потребни Брити, Скипетари и остали Србомрсци”, написао је он. Анастасија је подржала Теја Дору, Вељко је подржао Бресквицу а српска мајка је подржала и Бресквицу и Теја Дору.
Констракта је репризирала себе или није, јер је уместо лавора почела да меси хлеб. А ово је баш било хлеба и игара у земљи која има вишак медија и мањак звезда. И у праву је била та паметна председница кућног савета: „нити ново, нити боље”.
Ако је дошло до тога да више не можемо ни да се договоримо која је најбоља песма - црно нам се пише. Тако није било кад је ишло „Лане моје” или „Молитва”. Наш последњи успех ће бити „Уметница мора бити здрава”, а онда се Луки Блеку приспавало. А спаса нема, јер одавно у нашим медијима и на нашим мрежама, нема ни објективне критике, ни разума. Био једном један фестивал на брдовитом Балкану, ово нити је ново, нити је боље. Смарање у колору. Уз много поганих речи, а уз то музика не иде. И сваке године нам је све горе и горе.
Александар Филиповић
