БИЦИКЛОМ КРОЗ ВОЈВОДИНУ: МАРТИНЦИ (2) Терају Божић, гањају лопту и чувају сећање на Јованку и Саву
Споменик борцима НОБ-а и жртвама фашизма својим габаритима надилази величину Мартинаца и слична обележја по сремским селима.
Те величине су споменици у градовима попут Руме, Инђије или Сремске Митровице. Одмах је јасно да се овде нешто баш значајно десило.
„Ала муку муче Немци, подигли се Сремци. Ћуприје и цесте руше, ко да су без душе! Железничке пруге руше, пале све државно! Кличу ‘Живио друг Тито!’ и то врло јавно!”, пише на једној табли. На другој се појашњава како је у овом селу 25. фебруара 1942. почела Мартиначка буна којом је почело чувено сремско устаничко пролеће.
На масивном споменику налази се и метални рељеф који приказује раднике, сељаке, студенте и борце НОБ-а. Поред њега бисте младића и девојке чија имена ми нису била позната. Јованка и Сава Габошац.
Јованка је рођена у породици Габошац од оца Жарка Габошца и мајке Милке рођене Пармаковић. Основану школу завршила је у родном селу, а вишу тада Митровачку Гимназију у Сремској Митровици. У партизане је заједно са братом Савом отишла почетком Другог светског рата. Погинула је 1942. године у родном месту где је и сахрањена. Пред стрељање пљунула је усташком официру у лице. Током Другог светског рата цела породица Габошац је нестала.
Отац Жарко Габошац је преминуо још 1924. године, најстарија сестра Дамјанка је убијена 1931. године, мајка Милка се преудала за другог човека у селу и родила најмлађе дете, ћерку Наду Бркић 1932. Прво је погинуо брат Сава, потом и Јованка 1942. Мајка када је чула за погибију своје деце скочила је у бунар у дворишту затвора у Сремској Митровици, али није успела да се убије, Немци су је извадили из бунара, затим је мучили и на крају стрељали. Цела породица Габошац сахрањена је на сеоском гробљу у Мартинцима. Јованка и њен брат Сава остаће упамћени као двоје младих људи који су дали своје животе за слободу коју нажалост нису дочекали.
Сто година фудбала у селу
Трава на терену ФК Борац 1925 у Мартинцима била је подшишана као да сам дошао у неки клубу Енглеској. И не чуди, фудбал се овде игра читав један век.
Крајем октобра ове године промовисана је књига „Сто година фудбала у Мартинцима“, посвећена веку постојања и рада Фудбалског клуба Борац из Мартинаца. Аутори издања, Миомир Фића Филиповић из Мачве и Сава Грујичић из Мартинаца, са великом пажњом и емоцијом забележили су причу о генерацијама фудбалера, спортских радника и ентузијаста који су током сто година стварали и одржавали клуб, остављајући дубок траг у историји локалног спорта.
Догађај су обележила и сећања клупских легенди – Гојка Дражића-Ланета и Милоша Гавриловића-Ујка, који су евоцирали успомене на златне шездесете и седамдесете године прошлог века, a посебну атмосферу унела је фрула Радована Шумарског, препознатљивог по томе што сваку гол и победу Борца прославља песмом „Алај ми је вечерас по вољи“, чиме је одавно постао симбол и заштитни знак клуба.
Као партизанско се-ло, после рата су Мартинци били и расадник покрајинских кадрова. У Мартинцима је рођен и Жика Берисављевић, познати функционер из аутономашког периода.
Недалеко од места на којем су бисте Јованке и Саве налази се и споменик Мартинчанима који су погинули или пак одликовани као Солунски добровољци. Они су наиме као аустроугарски солдати пали у руско заробљеништво и одатле се јавили у добровољце на страни Краљевине Србије.
Мартинци су јединствени по још једном обичају. Реч је о “Терању Божића”. Наиме, на дан православног Божића 7. јануара момци из села а последњих година придружиле су им се и неке девојке, јашу коње и обилазе куће домаћина који су оставили отворену капију као знак добродошлице.
Ђорђе Марицки из Мартинаца, звани Крџа, у име организатора Удружења „Каниса” подсећа да већ шесту годину заредом организују Терање Божића:
„Кад смо почели, пекли смо бика на ражњу, после се то нешто расуло, па сам организацију преузео са мојим нећаком и његовим сином јер ми је било жао да се то не одржи, а ми то волимо. Мој синовац воли коње, његов син, као и девојчица из Кузмина његова поћерка, сви учествују и воле, надам се да ће они то наставити и кад мене не буде. Имам 70 година, сећам се овог обичаја још кад сам био мали, кад сам ишао да будем положник, отац ме стави на коња и одвезе ме ујутру, а дође по мене око подне. Тад је био обичај да се прате положници. Памтим раније да су момци јахали, ишли код девојака, а старији код родбине и пријатеља, на центру би било и по 100 људи. Није било као сад да се увече прави друштво, више свако код своје куће, а све ово преко дана. Нема много коња, али почели су млади људи да их купују поново, неких десет година их није било уопште, сад је обичај држања коња поново актуелан, има их десетак у селу. Коњ захтева доста неге, љубави и пажње, треба га одржавати и терати, велико је то улагање, али узвраћа љубав. Чим устанем, идем да обиђем коње, да их нахраним, очистим, купам, да се мало провозам!”, вели старина Крџа.
