БИЦИКЛОМ КРОЗ ВОЈВОДИНУ: БОСУТ (2) Козаци 1943. и фесароши 1944. завили село у црно
У селу Босут и даље ме прати прича иста као и она коју сам чуо у суседној Сремској Рачи, прича о ужасном злочину из 1944.
Масакр над недужним становништвом од стране 13. СС брдске дивизије Ханџар састављене од босанских муслимана догодио се 10. марта 1944. Поред Босута, тада су страдала и околна села која се налазе уз обалу Саве: Сремска Рача, Вишњићево и Јамена.
Имена страдалих у масакру 1944. налазе се и на обелиску у дворишту Основне школе Бранко Радичевић у Босуту. На врху стуба је стилизована тродимензионална звезда петокрака чија је црвена боја помало избледела.
У народу је остало упамћено да су припадници ове паравојне организације тзв. фесароши (јер су носили фесове са плавим кићанкама), убили све што им је дошло под руке: жене, децу, па чак и бебе које су набијали на бајонете. Жикица Седларевић и Славко Бродалић, потомци ретких преживелих, кажу да је народ бежао у околне шуме како би спасао главу, јер је наредба команде ове злочиначке дивизије била да северно од Саве не сме бити заробљених или живих цивила. По уласку војника у село, почео је претрес кућа, а мноштво мештана је на лицу места ликвидирано. Стотине људи затворено је у зграду школе, док су по околним салашима вршени претреси, као и силовања девојака, жена, па чак и старица. На обали Саве, на месту где се сваког 10. марта врши парастос и помен на стрељане, довођени су заробљеници из школе и ту убијани на лицу места. Ископане су две велике рупе за убијене, али је један део касније налажен низводно, плутајући реком Савом.
Било је примера ужасних зверстава од којих се ледила крв у жилама. Под шумом Клечинац лешеви Ивана Рауша, Миладина Гавриловића и Игњата Обрадовића распадали су се данима, па су их изгладнеле свиње и пси почели развлачити по њивама. Даница Перуновић је жива запаљена у бурету. Ковинка Панић, која је била у поодмаклој трудноћи, мучена је тако што су јој одсечене дојке и стављана со на рану. Најпосле, расекли су јој трбух бајонетом и извадили живо дете које су потом мучили, док није умрло заједно са мајком. Слобу Миражић су есесовци убили када се вратила у село са салаша, а њеном петогодишњем сину Николи одсекли су главу и с њом играли фудбал. Цветин Седларовић је изгубио жену и двоје деце. Цветину Бродалићу је била побијена цела породица: жена и троје деце. Када је то сазнао, изашао је пред СС-овце, тражећи да убију и њега, што су ови без размишљања и учинили.
Према неким подацима, припадници Тринаесте СС Ханџар дивизије су за свега неколико дана, на најсвирепији начин, поклали, убили секирама и маљевима, стрељали или спалили 183 мештана села Босута (50 деце, 90 жена и 43 претежно старија мушкарца), a сумња се да је број жртава био већи, чак и до 250 људи
Ката Дрмановић је била убијена, заједно са најстаријим дететом од 12 година, док је четворо преостале деце од којих је најстарије имало 10 година а најмлађе свега четири године, данима лутало по сеоским атарима.
Веома мало Босућана је успело да се сакрије у шуми Клечинац, по земуницама у Латовцу или базама уз реку Босут, док је већина настрадала. Један број преживелих је помрачио умом, гледајући страшна есесовачка злодела. Крајем марта, када је офанзива минула, приступило се сахрањивању погинулих. Лешеви су претежно сахрањивани у заједничке породичне гробнице, најчешће без сандука или тако што су слагани у ормане, а потом закопавани. Било је доста лешева које није имао ко да сахрани, јер су целе породице биле затрте.
Мартинчани не заборављају
Починиоцима овог гнусног варварства никада није суђено, осим у неколико појединачних случајева. Један СС-овац је ухваћен крајем марта 1944. године у близини села и осуђен на смрт.
Такође је у јуну 1944. године у Мартинцима ухваћен СС-овац Алија, који је пре рата служио у селу код имућнијих газда. Када је Срем окупиран, Алија је побегао из Мартинаца, да би се о њему чуло тек после десетомартовског покоља у којем је учествовао као добровољац 13. СС дивизије. Алија се хвалио да је бацао децу увис, па их дочекивао на бајонет.
Када је рањен код Брчког, једно време је био у Осијеку на лечењу, па је у повратку за Босну навратио у Мартинце. Ту су га Мартинчани убили и бацили у Саву. Такође је у Мартинцима, на савском Полоју, скончао и мештанин Бора Каролић, звани Пикула и Штрока, који је приликом саслушавања признао да је потказивао СС-овцима комунистичке породице у Босуту, које су касније завршиле у Јасеновцу.
Масакр су преживели Босућани избегли у Семберију и Мачву, као и мушкарци који су побегли у Босну са партизанским јединицама.
Никада није утврђен тачан број побијених мештана Босута. Према неким подацима, припадници Тринаесте СС „Ханџар” дивизије су за свега неколико дана, на најсвирепији начин, поклали, убили секирама и маљевима, стрељали или спалили 183 мештана села Босута (50 деце, 90 жена и 43 претежно старија мушкарца). Сумња се, међутим, да је број жртава био већи, чак и до 250 људи, јер су поједине породице целе побијене, па није имао ко да пријави њихову смрт властима.
Осим мештана српске националности побијен је и један број Босућана који су били Мађари, Русини, Немци, Словаци и Чеси. У Сремској Рачи су фесароши побили око 370 људи, у Моровићу 100, а у Јамени 50 становника. Припадници 13. СС дивизије су срушили брану на реци Босуту, па је тако поплављен огроман комплекс земљишта у босутском, грчанском, кузминском и мартиначком атару, чиме је начињена велика материјална штета. Већина преживелих припадника „Ханџар – дивизије” је у јесен 1944. године ступила у Тузлански партизански одред и 16. муслиманску партизанску бригаду. Тако су многи злочинци избегли заслужену казну.
У трећем и последњем наставку приче о селу Босут читаћете занимљиве детаље из историје Цркве Рођења Св. Јована Претече, хронику босутског гробља и причу о реци која тече и узводно и низводно.
