БИЦИКЛОМ КРОЗ ВОЈВОДИНУ: ИЗБИШТЕ (1) Село дало бројне народне хероје, а у миру изгубило половину житеља
Бициклистичку туру започео сам на Железничкој станици у Уљми. За разлику од оних у Николиницима и Влајковцу, ова зграда је у солидном стању, у сенци дрвећа а испред су се играла два пса.
Настављам ка мом данашњем првом одредишту - селу Избиште.
Најстарији сачувани писани документ у коме се помиње Избиште датира још из 1660. и 1666. У оба случаја то је ручно писани споменар Српске православне цркве тј. свештеника, који води евиденцију о прилозима домаћинстава Пећкој патријаршији. Споменар или катастих, како се то тада звало, садржи листу финансијских и робних прилога, који су по некој обавези или добровољно, дати Пећкој патријаршији. Овај документ чува се у библиотеци Патријаршије Српске православне цркве.
Село има веома бурну адиминистративну историју током целог 18. и 19. века - прелазило је из једне у другу регименту, дистрикт, батаљон, компанију, округ, жупанију...
Најпре се 13 фамилија населило на јужној страни, одмах до садашњег Избишта, на коме је најпре било старо Избиште, мало село са земуницама ту су сељаци одавно цигле правили; те су многи трагови ранијег насеља уништени. Недалеко је сада циглана, где су налазили преисторијске гробове, са усправно сахрањеним мртвацима, и урне. Не зна нико које су фамилије биле на Селишту и прешле овамо. Знају да је на данашњем месту био онај ред домова као што је у најстаријем домовном протоколу забележено. Предања избиштанских родова показују да су се једни од њих доселили „из Србије”, дакле свакако из северне Србије, једни изриком помињу Смедерево, а други из јужне Србије. Село има пет сокака, али ови немају утврђена имена, него их народ назива по фамилијама, те сваки сокак има по више назива, како која фамилија хоће себе да истакне.
Избиште је 1716. припојено је вршачком диктриту темишварском Тамишког Баната. 1717. пописано је 20 домова, а 1722. намеравали су Избиштани да се преселе у Уљму, због оскудице у води. Већ 1749. било је 60 домова. Аустријски царски ревизор Ерлер је 1774. констатовао да место има милитарски статус, а припада Вршачком округу и дистрикту. Становништво је претежно српско. 1774. Избиште је припојено илирској, а 1775. године влашко-илирској регименти.
После Мађарске буне 1854. пописано је 1.778 душа. Избиштанској компанији припадала су села: Избиште, Уљма, Загајица и Парта, са укупно 5.647 становника. 1873. ушло је Избиште у састав Тамиш ког комитета.
Раст становништва био је константан у другој половини 19. и почетком 20. века: 1869. (1.932), 1880. (2.108), 1890. (2.414), 1900. (2.613+302 у Шушари), 1910. (2.776+946 у Шушари)…
Херојска смрт капетана Барајића
За време бурних ратних догађаја у Вршцу и околини током Мађарске буне у априлу 1849. Вршчани су измолили од Главног одбора у Карловцима да им буде командант капетан Јефта Барајић, родом из Омољице.
Иако велики јунак, није могао одбранити са мало народне војске град Вршац, па се повукао пред мађарском војском коју је предводио генерал Бем. Барајић је у Избишту 22. априла 1849. нашао ново упориште, али није било предаха. Јављено му је да у близини Војводинаца Мађари нападају воденицу, која је била снабдевач брашном српске трупе и народа.
Одјурио је капетан са 12 војника тамо, где се изродио сукоб током којег ће и настрадати. Погођен је из пушке у трбух, и тешко рањен пренет у Избиште, где је сутрадан, у мукама преминуо. Сахрањен је на гробљу у Избишту, а касније му је подигнут и надгробни споменик.
После Другог светског рата село се од пописа до пописа празни па је од 2.506 житеља, колико их је било на попису 1948, до пописа 2022. остало само 1.324.
У центру села налази се велики парк, један од највећих који сам видео у војвођанским селима. Парк је доста добро одржаван, има пуно клупа, на једној од њих, у сенци крошње сам и доручковао. У парку су голови за мали фудбал као и споменик посвећен Анђи Ранковић и Жарку Зрењанину Учи. Поред ово двоје народних хероја у овом месту је рођен и Иса Јовановић, народни херој, југословенски партизан, а после рата високи политичар СФРЈ.
Храм Српске православне цркве у Избишту је подигнут у периоду од 1807. до 1813. и посвећен је Светим архангелима Михајлу и Гаврилу. Иконе на иконостасу радио је на дрвеној подлози уљаном бојом непознати иконописац из 18. века. Капела на гробљу подигнута је 1895. и посвећена је Светом кнезу Лазару.
Ова капела је задужбина протојереја Михајла и његове супруге Рахиле Дрндарски. Године 1910. Илија Ђурић поклонио је једну зграду за парохијски дом, као и један објекат за потребе црквене општине. Најстарија матична књига датира из 1778. Старешина храма је јереј Небојша Марковић. Када сам ја прошао кроз село била је недеља, ушао у сам у храм, трајало је богослужење за десетак присутних верника.
У наставку репортаже из Избишта за седам дана на истом месту читајте занимљивости из историје овог места између два светска рата; хронику сеоског гробља; као и причу о Жарку Зрењанину Учи и о осталим познатим мештанима овог села.
Роберт Чобан
