а највећа предност то што су успешни извозници препознатљиви на тржишту у Русији где пласирају већи део асортимана. За приватизацију су заинтересована предузећа из Русије, али и домаћа. До сада је кандидатуру истакла званично само „Јужна Бачка“.
О томе шта очекује у наредном периоду и какав газда би одговарао „Новкабелу“ директор Драган Цветковић каже:
– Желимо стратешког партнера који је пре свега заинтересован за фабрику и жели да настави производњу, а у другом плану је плац од 30 хектара који поседујемо – наводи он. – Основа за те планове и те како има. Ми годишње произведемо 8.000 тона разних каблова, од тога 60 одсто извозимо у Русију. Захваљујући том послу и опстајемо. Имамо представништво у Русији и тамо смо постали бренд. Ако још нека компанија жели да продаје каблове, упуте их на нас, односно објасне да, уколико желе да пласирају робу, узор им је квалитет наших калбова. С тог тржишта истисли смо познате произвођаче из земаља Европске уније попут „Нексанса“ рецимо.
Баш ти гумирани електронски каблови и они средњенапонски су највећи капитал који „Новкабел“ данас има. Они не могу да се производе у малим погонима. Уз то, „Новкабел“ набавља одличан материјал у земљама ЕУ па су стекли предност квалитетом. У ЕУ мало извозе јер је цена каблова ниска, али ипак раде с њима јер им то даје референцу квалитетног произвођача на источним тржиштима.
Цветковић објашњава да су плате на нивоу просека српске привреде од око 35.000, доприноси су плаћени, као и порези. Обавезе према банкама редовно сервисирају. Па када је све већ тако бајковито, откуд проблеми и трећа приватизација?
„Новкабел“ је 2009. године купио бизнисмен Зоран Дракулић, односно његов „Ист поинт“, за 112.900 евра. За ту суму добио је сто одсто капитала и дугове који данас износе 29 милиона евра. Били су и већи, али је део потраживања Дракулић успео да реши отписом. Он је тада откупио и сва потраживања новосадске фабрике. Али он је своју компанију „Ист поинт“, која је била регистрована на Кипру, продао пре неколико година фондовима РЦ-2 и „Дарби“ у којима доминира енглески и амерички капитал. Срећом по фабрику, фондови су били заинтересовани за наставак производње.
– Фондови су уложили у „Новкабел“ осам милиона евра у обртни капитал. Након пет година, по правилима пословања, више нису могли улагати. С друге стране, нису испунили обавезе да инвестирају у нас. Тачније, новац су, уместо у нове инвестиције, уложили у обрт. Тако су дошли у колизију с нашим прописима. Зато је Агенција за приватизацију Србије недавно раскинула уговор – објашњава директор Цветковић.
Фабрика је данас готово сто одсто у власништви државе Србије, а њоме управља Агенција за приватизацију. Нешто мало капитала, испод два одсто, имају ДДОР „Нови Сад“ и Ерсте банка. Ускоро у „Новкабел“ долази заступник капитала.кога ће именовати Агенција. Он ће фабрику припремити за нову продају.
Менаyмент у „Новкабелу“ има идеју како да реши бар део проблема старих дугова и да обезбеди развој у данашњим тржишним условима. Погони се налазе на плацу од око 30 хектра. Њима је реално довољно десет хектара да организују поизводњу. На мањем простору би чак били и оперативнији јер би се боље организовали. Вишак огромне парцеле могао би се продати и намирити део обавеза према повериоцу. Они желе да наставе инвестирање у нове програме. Прате све новине у бранши, труде се да и на време обезбеде сертификате. Вредност капитала и дуговања је уједначена, што је свакако добро. Перспективу виде у ширењу на тржишту Русије. „Новкабел“ постоји 92 године.У златно доба, седамдесетих и осамдесетих година прошлог века производили су и пласирали 50.000 тона каблова годишње.
Д. Вујошевић
Прва на Балкану
Предузеће „Новкабел“ почело је рад 1922. године. Била је то експозитура једне будимпештанске фабрике каблова и прва која је производила тај асортиман на Балкану. Увек су радили добро, а након Другог светског рата бележе стални развој. У нове погоне, где су и сада, преселили су се 1970. године комплетно. Време највеће експанзије доживели су седамдесетих и осамдесетих. Било је то у доба Закона о удруженом раду, а у ОУР-у „Новкабел“ радило је 5.000 људи. Производило се 50.000 тона каблова годишње и већи део извозио у развијене земље тадашње Европске економске заједнице.
