Та забрана важи и дан данас, али све је прилика не задуго.
Глобална енергетска криза и могућа неизвесност коју она неминовно носи, рекордне цене стује и гаса на светским берзама, поремећаји у ланцима снабдевања и општа несигурност, поново је актуелизовала размишљање о изградње атомске електране.
Такође, има много истраживања која кажу и да је атомска енергија еколошки најмање штетна, али је то, ипак, мање веродостојно јер радијација је ипак радијација, а складиштење нуклеарног отпада, ма колико га има, велики проблем и потенцијална опасност. Међутим, економски бенефити су јасни и мерљиви. Од обезебеђања довољно струје до сигурности у снабдевање јер на сунце и ветар, ипак, не може се рачунати увек и сто посто.
Ту је и политичка димензија. Историја и пракса нас уче да су државе с нуклеаркама мање изложене политичким притисцима великих сила.
Према расположивим подацима, тренутно је широм света активно преко 440 нуклеарних електрана, при том је познато да су у току припреме за градњу приближно још стотину објеката те врсте.
У непосредном окружењу Србије постоји низ нуклеарних електрана, у земљама попут Румуније, Мађарске и Бугарске. Некадашња Југославија је у Словенији, недалеко од границе са Хрватском, такође имала електрану „Кршко”, која је активна и данас. У Југославији је 1989. донета забрана даље градње објеката ове врсте, што је, поред других, имало за последицу занемаривање школовања стручњака.
Одбор за енергетику САНУ проследио је још пре пола деценије Влади Србије тумачење актуелне енергетске ситуације у којем се, поред наглашавања такозваних одрживих енергетских извора, помиње и да коришћње нуклеане енергије не би ваљало одбацивати а приори, те да постоје аргументи у прилог њеног коришћења.
Да ли ће Србија добити нуклеарку на Дунаву или Сави остаје да видимо, а оно што је важно, свакако је и цена.
Према садашњим проценама, класична нуклеарка би Србију коштала око пет милијарди евра. Међутим постоји многао мање и неколико пута јефтиније варијанте, такозване мини или модуларне нуклеарке.
Некадашња Југославија је још 1954. имала нуклеарни програм, а Јосип Броз Тито је са Вилијем Брантом на Брионима 1971. договорио изградњу нуклеарних централа у Југославији, а две године потом кренула је изградња електране „Кршко” у Словенији.
У бишој СФРЈ 1986. године био је расписан и јавни конкурс за изградњу нуклеарних електрана. Међутим, највећим делом због трагедије у Чернобилу, те кампање која је уследила у медијима, Скупштина СФРЈ је 1989. донела Закон о забрани изградње нуклеарки.
Према програму обелодањеном 1986. године, у плану су биле четири нуклеарке, које је требало изградити до краја 20. века, а до 2025. СФРЈ је требало да добије 23 А-централе, од којих четири у Даљу, затим Виру, код Костолца, а локације су биле и Младеново и Бачка Паланка.
Према неким информацијама, водила се политичка дебата и око тога ко ће градити и финасирати нуклеарке. Према неким подацима, електране у Словенији и Хрватској биле би у зони утицаја западних сила, а оне у Србији, Македонији и Црној Гори Совјетског Савеза.
Међутим, све је то Чернобил покварио, уследила је велика кампања у медијима, која је довела до мораторијума.
Д. Урошевић
