У једном од њих налази се нови дом Филипа Данојлића, момка који се на ову бачку адресу доселио пре три године, након живота у Београду и Америци. О њему се последњих недеља много прича по медијима, али мало ко је имао прилику да завири на његов салаш, илити рај у настајању, да нахрани овце, помази псе чуваре Чичка и Вулина, поједе пицу и палачинке из „оближње“ пицерије. Наша екипа је пак седела у ’ладу на том пространству којим још увек царује само једна особа – домаћин Филип, који се нада да ће за пет година свој салаш претворити у породични кутак пун љубави, поштовања, сарадње и, разуме се – дечурлије!
Његов животни пут је кривудав и на моменте трновит, али крајње плодносан, јер већ увелико има привилегију да буде сам свој газда у послу којим обожава да се бави. Како стицајем околности има америчко држављанство, након одслуженог војног рока и завршеног Хемијског факултета у Београду, одлази најпре у Аризону, која га је привукла јер је најлибералнија држава по питању оружја, па у Колорадо, Индијану, Вашингтон, где ради „најцрње послове“, од копања канала, постављања кровова, спасавања у цевима, пентрања и одржавања челичних конструкција и слично. У међувремену се обучава за камионyију, чиме се бавио довољно дуго да створи новац који му је био потребан за започињање новог живота – живота из снова, баш овде у хоргошком атару. По повратку купује салаш, али и отвара фирму за „хирургију дрвећа“, што му је и даље у фокусу. Бар док на ред не дођу дуго планирана и жељена деца.
– Мој посао је да се пењем по дрвећу – појашњава нам Филип шта тачно значи бити арбориста, за шта се такође обучавао у Америци. – Купио сам нешто најосновније опреме у Америци и скоро све паре које сма имао „упумпао“сам у овај салаш, једноставно сам се заљубио у ово пространство. Мало по мало, основао сам фирму, а прогледао сам кад сам почео да освајам тендере, прихватајући послове које нико други не може да реши. Кад су људи препознали како лепо радим, онда сам радио и за патријарха Порфирија, од којег сам добио три благослова, радио сам и за Новака Ђоковића, за „Војводинашуме“, за „Градско зеленило“ у Зрењанину, одржавам гробља...
У овај бизнис уложио је више од 50.000 евра, због чега је, како нам се правда домаћин, салаш још увек несређен. Мада, није нам сметала травуљина којом смо окружени (овце ће се за њу побринути), нити гранчице које су раштркане по дворишту (добра су занимација за псе)... Нама је током посете било довољно што уживамо у миру, удаљени од градске вреве и загађеног ваздуха. Мало ли је?!
– Имам скоро 17 тестера – наставља о својој фасцинацији, попут дечака одушевљеног играчкама, Данојлић о свом послу од ког за сада једино добрано зарађује. – Сад наручујем још једну туру инвестиције до 7.000 евра, а реч је о специјалној дизалици за гране које су преко крова. Имам и машину која здроби све на дубини до 30 центиметара, након чега земља изгледа као да дрво никад ту није било. Имам и машину за дробљење грана, претвара их у „чипс“, односно малч који штеди више од 20 одсто воде, а и спречава да избија коров. Волим свој посао, али желим да га у једном тренутку прекинем, нарочито када деца дођу, јер то је опасан посао.
Иако трвди да потенцијална опасност увек постоји, односно „вреба иза сваког ћошка“, у шали констатујемо да је зато изабрао за живот баш салаш од скоро шест хектара, јер је на отвореном и без – ћошкова.
– Планирам да се бавим пољопривредом, јер од ње може лепо да се живи. Рачунао сам, од 50 оваца плата би ми била преко 140.000 динара месечно. Тренутно их имам 17, реч је о сјеничким праменкама, све су уматичене, али морам да их имам 30 како бих ушао у систем државних субвенција. Моје овце су врхунског квалитета, не дајем им концетрат, ништа масно, мало кукуруза и гранула да их наградим, али све су на испаши. Кад опустоше један део салаша, онда га затварам, отварам други пашњак и све је само ротациона испаша. Са ових 17 оваца могу једва да преживим, кад дођем на 30 моћи ћу да живим, а кад будем имао до 50-60 моћи ћу да уживам – открива нам Филип.
За пет, десет, 20 година своју будућност види на овој адреси, јер сматра да је идеално за велику породицу. Разочаран што се жене највише окрећу проводима и јурњавом за пословном каријером, наш саговорник пак сматра да је највећи женски успех у животу да створи нови живот.
– Нека будем омражен, али то је мој став – јасан је Данојлић, те додаје да жена и након што се оствари као мајка може да постигне у животу штагод пожели. – Посао мушкарца је да обезбеди за породицу све што треба и да омогући жени да не мора да ради. Ја овде имам посао, радим од куће, и мени је циљ да радим и да будем уз породицу, да радим са њом.
Текст и фото: Леа Радловачки
