Разлог је драматично смањен принос шећерне трске због изостанка монсунских киша - падавине су преполовљене у односу на вишегодишњи просек... С друге стране, због обилних киша страдале су велике количине зрна какаовца у западној Африци, док су екстремне врућине на југу Европе уништиле замашне површине насада маслина, што би, процене су, могло редуковати производњу маслиновог уља за више од 30 посто... Ојађени су и власници плантажа поморанyи у САД-у: последице урагана и појаве смртоносних бактерија срозале су просечан род на ниво из тридесетих година прошлог века...
Овај негативан низ могао би се наставити унедоглед, јер свет се због климатских промена, временских непогода, природних катастрофа, али и ратова, суочава са веома озбиљном прехрамбеном кризом, која већ сада ремети све, донедавно нормалне, тржишне токове. Илустрације ради, светске цене белог пиринча који није басмати, на пример, деценијама нису биле веће. Песимистична је и недавно објављена Пољопривредна перспектива 2023- 2032, коју су заједнички израдили стручњаци ОЕЦД-а и ФАО-а, а њој ваља додати и извештај према којем само девет биљака осигурава две трећине светске хране по тежини. Од тих девет, на четири (пшеницу, пиринач, кукуруз и соју) отпада две трећине калорија које једемо. То практично значи да великом делу светске хране недостаје и генетска разноликост потребна за довољно брзо прилагођавање променљивој клими.
– С обзиром на то да климатске промене изузетно утичу и на подручје Србије, као изразито аграрне земље, евидентно је да ћемо морати да извршимо диверзификацију пољопривредне производње. И то како по броју биљних врста које ћемо гајити, тако и по сортименту унутар биљне врсте – каже за „Дневник” научни саветник др Ана Марјановић Јеромела, помоћник директора новосадског Института за ратарство и повртарство за научноистраживачке послове. – Као последица вишедеценијског недостатка стратегије, како на националном тако и на глобалном нивоу, пољопривреда је спала на веома мали број врста, које се гаје и од којих је човечанство зависно, а и унутар тих врста на мали број сорти, прилагођених интензивној пољопривредној производњи. Сад је више него јасно да тај правац дефинитивно треба напустити, односно направити му алтернативу како бисмо избегли потпуну пропаст пољопривредне производње, не само директно услед климатских промена него и индиректно. Јер, све је више нових патогена, биљних болести, као и биљних штеточина које, рецимо, у нашим условима немају природних предатора - видели смо шта су последњих година урадиле, на пример, стенице и у ратарској и у повртарској производњи, где су у неким подручјима забележени и апсолутни губици.
Чињеница је, међутим, и да домаћи пољопривредни произвођачи нерадо мењају сетвену структуру, традиционално се држећи „проверених“ култура. Али катастрофе које су преживели последњих неколико година, где десет месеци на њиви гајите један усев стрних жита или уљане репице и онда буквално у неколико минута изгубите цео свој труд, полако их упућују на то да траже нова решења. Тако се, на пример, у првом кораку, распитују за увођење озимих биљних врста које имају могућност да заврше свој вегетациони период пре екстремно високих температура и јаких суша, које веома често у последњих година погађају наше подручје. Нажалост, високе температуре и температурни шокови нису проблем само лети - они се све чешће јављају и током јесени, те биљке не улазе добро припремљене у период зимског мировања...
– Озиме биљне врсте морају да пролазе кроз период тзв. каљења. Ако су температуре високе, односно ако немамо равномерно падање температуре у релативно дугом временском периоду, биљке не накупљају довољно шећера у својим ћелијама, а ни губљење воде није довољно изражено. Тако неприпремљене биљке онда много лакше могу да измрзну. Исто тако, појава варирања ниских и високих температура у периоду зимског мировања доводи до појаве раног кретања вегетације, па позни мразеви, чији смо такође сведоци последњих година, доводе до озбиљних губитака. Стога је неопходно сејати такве сорте које су толерантне на овакве промене – наводи др Ана Марјановић Јеромела.
Ни јаре биљне врсте, оне које се сеју у пролеће, нису имуне на промену климе, напротив. Стога је и у њиховом случају потребно одабрати оне врсте и сорте чија је дужина вегетације таква да избегне улазак у критични период, односно период цветања, опрашивања и оплодње, баш у време када је суша нарочито изражена. У супротном, у случају недовољне влаге, не само земљишта него и ваздуха, долази до појаве тзв. штурих зрна и значајног губитка приноса. Томе смо, на пример, знали бити сведоци претходних вегетационих сезона, како код соје, тако и код кукуруза.
– Једна од мера добре пољопривредне праксе јесте избор сорте и његово прилагођење подручју сетве. И оно што ми увек саветујемо пољопривредним произвођачима: немојте се одлучити само за сорту или две, гледајте да их на својим пољима имате више. У случају неког изненадног олујног ветра, као што смо имали сада, енормно високих или ниских температура, енормних наглих падавина, ако имате различити сортимент – нека од сорти ће избећи катастрофу. Нема спора да им то значајно компликује производњу, јер јесте најлакше када се третира цела површина или да се жетва ради безмало у једном дану… Али исто тако једном дану можете да изгубите све…
Појава високих температура и још више благих зима без довољно ниских температура и недостатак зимских падавина доводи до промене сетвених структура и када су врсте у питању, па некада за нас егзотичне биљне врсте и сорте, које су гајне на подручју медитерана и Египта, попут ланика, сада су апсолутни хит и на нашим њивама и све се више гаји. Њиве су нам постале погодне и за сејање култура као што су просо, памук и етиопски сунцокрет, док поједини војвођански произвођачи већ узгајају и батат и чајот, односно мексички краставац. По баштама нам расту кумкват и кивано, а стабла банана више нису инцидент, напротив. Такође се враћају и неке старе сорте јабука, крушака, шљива... које, истина, не дају велики род, али их не изненађују климатске промене.
– Када говоримо о потреби диверзификације пољопривредне производње, ту се мисли и на избор међу мање гајеним биљним врстама - како новим тако и тим „заборављеним”, које су биле традиционално гајене на овим подручјима, неке чак од античких времена, али су с појавом интензивне пољопривредне производње једноставно нестале с наших поља. На пример, Институт за ратарство и повртарство је у сарадњи са колегама из Бугарске, у оквиру једног ФАО пројекта, кроз опсежна испитивања утврдио да постоје неке старе сорте који су веома квалитне, а одликује их толерантност на климатске промене, чак екстремне временске услове, те се са успехом могу гајити у нашим условима.
Свесна свих потенцијалних невоља, које могу задесити Стари континент у надолазећим деценијама, Европска унија је донела стратегију раста „Зелени план” с циљем да подручје ЕУ до 2050. године постане „климатски неутрално”. То обухвата цели низ иницијатива у свим економским секторима, којима се штити животна средина и потиче зелена привреда. Када је конкретно реч о аграру, дефинисана је Стратегији ЕУ за биоразноликост, која предвиђа сет корака закључно са 2030.
– У будућности ће нам требати усеви од којих можемо очекивати добру жетву и при високим температурама, у условима дуготрајне суше или обилних падавина, дакле упркос екстремима којима смо итекако сведочили ове године. Али ништа од тога без константног усавршавања како генетике оплемењивања, тако и технологије производње и тзв. сортне агротехнике, где свака сорта добија најоптималнији начин производње. Такође, оплемењивачи морају да блиско сарађују са другим областима: климатолозима, информатичарима, стручњацима за поље вештачке интелигенције и машинског учења, јер ће и предикција бити од изузетног значаја. У сваком случају, оплемењивачки процес, који ће за циљ имати управо стварања биљака толерантних на промене климе, намеће се као један од кључних задатака науке. Усудићу се чак помало драматично да кажем: као један од услова за опстанак наше цивилизације.
Мирослав Стајић
