У антологији ''''Пјевај, ори, прозоре отвори, налази се и Грујичићев есеј ''''Отимачина српске културне баштине'''' у којем се, како наводи аутор, указује на непримерен гест Хрватске која је "беспризорно присвојила ојкачу (ојкање), не помињући српски корен и успела да упише на листу Унеска као своју баштину на мапи човечанства".
Изостало је реаговање компетентних државних институција из Србије и Републике Српске, то јест Босне и Херцеговине, где се ојкача увелико баштини и данас живи.
Грујичић је успео ипак да 2012. године у први Национални регистар нематеријалног културног наслеђа Србије упише ојкачу, као ''''поетско-музички облик Срба Динараца-Крајишника у Војводини (Србији)''''.
Антологија ''''Пјевај, ори, прозоре отвори'''' садржи две хиљаде ојкача, обиман поговор-студију, белешке, напомене, речник мање познатих и непознатих речи.
Први пут сачињена у српској култури, ''''Ризница имена певача ојкаче'''', доноси близу 1.500 имена даровитих мушкараца и жена, рођених од друге половине 19. до краја 20. века на терену Босанске Крајине, Баније, Кордуна, Лике и Далматинске загоре.
"У потрази за српским ојкачима који су били чувени у своме крају, а неки и шире, допро сам до друге половине 19. века. Наравно, ојкачка певанија много је старија, и не зна јој се тачка заметка, али у потрази за певачима или онима који нешто о њима знају, можемо тек толико докучити", каже Грујичић и скреће пажњу да се нико досад није систематски тиме бавио.
Ојкач Божо Путник из Гвозданског код Двора на Унинај најстарији је забележен, рођен је 1872, а потом следи Станко Домузин (1875) из села Медна код Мркоњић Града, чувени извођач ојкалица.
"Гдегде се уз годину појави нека специфичност, редак анегдотски медаљон или судбински детаљ. На пример, у селу Грмуша код Бихаћа, у првој половини 20. века, чувени певач био је Ðуро Босанчић Русовић који је као гардиста присуствовао 1922. године веридби краља Александра и принцезе Марије у Румунији. Нашу гарду сачињавали изабрани момци од два метра, сви бркати, а румунску - онако, збрда-здола, ониски. Беше то нека врста међунароног дипломатског скандала и румунски краљ забранио да фотографије оду у свет", прича Грујичић.
Грујичих је забележио и причу да су у засеоку Ракотић на Банији, живели Јово Петровић звани Ђаковић и жена му Василија, затим, браћа Мирко и Драган Петровић, Мићо Петровић и Живко Петровић, звани Вајић.
"Василија је првачила мушкарцима и била у стању да се с њима у ојкачи носи до у неки комад ноћи. Ако би неко, а не зна да пева, хтео да се прикључи, она би га одгурнула речима: ''Немој за мном да бердочеш и арлаучеш'' или ''Немој да белентраш и абезиш''", рекао је Грујичић.
Антологија "Пјевај, ори, прозоре отвори" биће представљена на Међународном сајму књига у Београду, 26. октобра, на штанду Представништва Републике Српске.
