На пример, стручњаци Централног института за рестаурацију и конзервацију (ЦИК) су само у једној години (2014.) открили да је пет слика Петра Лубарде, које су им донете из приватних колекција на рестаурацију - фалсификат.
Упућени напомињу да су дела овог сликара али и Саве Шумановића, Даде Ђурића, Лазара Возаревића..., углавном "мета" фалсификатора, а најчешћи купци су људи из фармацеутске индустрије, правници, лекари...
"У протеклих десет година СБПОК је је одузео више десетина уметничких слика за које је доказано да се ради о фалсификатима. Фалсификоване слике се најчешће нуде у Београду и Новом Саду и досадашње истраге су вођене у овим градовима", кажу за Танјуг у МУП.
У Министарству напомињу да се ради утврђивања аутентичности уметничких слика, СБПОК обраћа Народном музеју и Музеју савремене уметности, где историчари уметности, објашњавају, најцешће визуелним прегледом утврђују да ли се ради о фалсификату, о чему, затим, издају стручно мишљење.
Фалсификатори, наводе у МУО, израђују слике познатих сликара попут Стојана Аралице, Милана Коњовића, Николе Граовца, Петра Лубарде, Миће Поповића, Петра Добровића, Марка Челебоновића, Саве Шумановица, Надежде Петровић, Паје Јовановића, Јована Бјелица и других.
Оно што стручњаци сматрају за један од највећих проблема због којих купац у своју збирку за "дебеле паре" унесе фалисификат оригинала, је то, што у Србији не постоји институција која се бави утврђивањем аутентичности слика научним методама како је то случај у свету.
Провере аутентичности уметничког дела утврђују се углавном на основу процене историчара уметности, док је, кажу стручњаци, у свету пракса да се прво раде физичке, хемијске, технолошке анализе, а на основу њих, затим, и историчар уметности издаје крајње мишљење да ли је неко уметничко дело оригинал или не.
Те врсте анализа, ојањавају експерти, раде се и код нас у неколико институција, попут Института "Винча", Технолошког факултета у Новом Саду или у Институту за физику у Земуну, али, на лични захтев.
У МУП-у кажу да је, у претходних десет година уз помоћ надлежних музејских установа, експерт МУП-а више пута обављао физичко-хемијску анализу боја и вештачење платна слике, где је, кажу, несумњиво доказано да боје које су коришћене за сликање нису постојале у време када је наведени аутор живео.
Вања Јовановић, сарадник ЦИК-а, каже за Танјуг да је неопходно да држава оформи посебну институцију која би се бавила научном анализом и провером оригиналности уметничких дела, пре свега, слика.
"Сви велики уметници у свету имају системски каталог којег прави установа и то је лична карта једне слике", објашњава Јовановић.
Јовановић, која има вишегодишње искуство у рестаурацији и конзервацији слика Петра Лубарде, утврдила је да ниједна слика овог аутора која је донета у ЦИК на процену из приватних колекција, није оригинал.
"Потребно је да постоји центар у Србији који би примењивао савремене анализе слика, било у дијагностичке сврхе, атрибуције или аутентификације слика", напомиње Јовановић.
У досадашњем раду, наводе у МУП-у, приликом утврђивања аутентичности слика, сарађивали су само са музејским установама.
Истичу да је цена фалсификованих слика увек приближна реалној цени аутентичних слика, односно, мало повољнија, како би се лакше и брже пронашао купац.
Подсећају да је пре неколико година фалсификована слика Саве Шумановића продата за износ већи од 200. 000 евра.
Мали број уметника-сликара је, кажу у МУП, на цени изван Србије, тако да фалсификатори своја "дела" углавном продају на домаћем тржишту.
"Чешћа је варијанта да се фалсификована дела истакнутих сликара који су живели и стварали у иностранству уносе у Србију као случајно пронадена дела. Често се фалсификована дела наших сликара појављују на страним аукцијама, чиме фалсификатори праве легенду за даље организовање преваре и проналажење купаца", објашњавају у Министарству унутрашњих послова.
Напомињу да је ређа појава фалсификовања уметничких слика које већ постоје, израда реплика, док је чесћа појава да фалсификатори сликају нове радове које сликари нису насликали.
"Познато је да су многи ''колекционари'' и ''љубитељи уметности'' финансирали штампање монографија наших познатих сликара, да би у тим монографијама објавили нове уметничке слике-фалсификате", кажу у МУП.
Објашњавају да постоје различити начини фалсификовања слика.
"У неким случајевима се слика на новом платну, а чешћи је случај да се старе уметничке слике преправљају, пресликавају и потписују именима познатих аутора", напомињу и објашњавају да се врло често "фингира" старост платна или физичка оштећења, те се такве слике рестаурирају и на ново платно се лепи оштећено.
На тржишту Србије, углавном се продају домаћи аутори, сликари чија дела су настајала почетком 20. века па до савремених стваралаца, каже за Танјуг Тијана Поповић из аукцијске куће МадлАрт.
"Када дело дође код нас, консултујемо стручњаке, историчаре уметности, музеалце, галеристе, колекционаре, са којима дођемо до тржишне вредности дела", каже Поповић и додаје да је обично тржишна цена дела и почетна цена на аукцији.
Каже да се у понуду у овој аукцијској кући често налазе истакнути сликари попут Петра Лубарде, Милана Коњовића, Даде Ђурића, Љубе Поповића, Владе Величковића и других "капиталаца" али и остварења мање тржишне вредности.
Говорећи о начину на како утврђују аутентичност неког дела, каже да увек консултују истакнуте историчаре уметности, који објашњава, могу "голим око" да одмах утврде да ли је реч о оригиналу.
Исто тако, напомиње, служе се и "у ве" лампама како би се одредио период из којег је слика и потпис аутора те да ли је на слици нешто дорађивано.
"Требало би код нас да се оформи институција која би могла да уради и хемијске анализе боје како би заједно и стручњаци, историчари уметности, дошли до заједничког закључка да ли је дело оригинално или није", каже Поповић.
Један од разлога зашто се у Србији не раде увек анализе слика научним методама је, каже, и тај што су анализе веома скупе и често превазилазе вредност уметничких дела.
Зато, приватне галерије, музеји па и колекционари и купци, углавном не траже ову врсту анализа, осим, када је реч о делима славних аутора.
