нађемо негде ван Београда, али не као сапутници него у различитим улогама – он као глумац а ја као позоришни критичар, што није довољно да би ти сусрети постали путописи. Не могу се хвалити да смо се дружили, а то што сам га ословљаовао са “Гаго” не значи много, јер су га тако звали сви: пријатељи, колеге, познаници, па и незнанци који би му пришли на улици да изразе поштовање.
Не памтим када сам Гагу први пут видео на сцени. Можда, давно, у некој представи “Бошка Бухе”, али вероватније у Атељеу 212, но сигурно не у легендарној Коси у којој је играо бунтовног Бергера. Не зато што сам био одвећ мали или незаинтересован за Косу, него отуда што је представа брзо скинута с репертоара, а до улазница се тешко могло “пробити” од гужви пред благајном где је седела легендарна Павица.
Но, добро се сећам када сам упознао Драгана Николића. Било је то у време проба Декамерона 81 по тексту Хелмута Шефера и Роберта Ћулија, а у Ћулијевој режији, с пролећа 1981, након што сам прошао темељну истрагу Мире Траиловић која је желела да зна ко је клинац који би да гледа пробе у њеном Атељеу. Дозволу сам добио, а онда ме је проследила Саши Грудену који ме је представио Ћулију. Он ме је пустио на пробе, али под условом да не сметам. Нисам сметао. Седео сам у мраку сале, ћутао, гледао и слушао. Нисам сигуран да су глумци уопште знали да сам ту. Доцније, кад сам сáм себе, дабоме без икаквог разумног разлога, доживео као члана “екипе”, осмелио сам се и након пробе, трагом глумаца, сишао до озлоглашеног Атељевог бифеа. И ту сам се трудио да будем неприметан, што и није био неки подвиг јер је у Бифеу врило као у кошници. Ту су били СВИ: Бата Стојковић, Муци Драшкић, Пера Краљ, Цеца Бојковић, Милутин Бутковић, Баја Бачић, Пера Божовић, Гордана Косановић, Аљоша Вучковић, Лечић, Енвер Петровци, Борка Павићевић, Тирке... Ту сам упознао и Душана Јовановића, који је однекут, ваљда из Љубљане, освануо у Атељеу. “Скупом” је вазда председавао Михиз.
И вероватно бих ја ту довека ћутао и упијао сваку реч, балансирајући на једној нози (сести је било незамисливо), да ме једног дана Бата, свакако из сажаљења, није позвао да седнем за главни сто (ту се тачно знало ко где седи). Своје место је тога дана за столом заузимао и Гага. Бата ме је знао с проба Хавелових једночинки Аудиција и Вернисаж, које Муци режирао “у комаду”, а чијим пробама сам, такође “неприметан”, присуствовао. Неко време ми је демонстрирао своју пословичну харизму, а онда се упустио у разговор с интересантнијим саговорником. Тако сам се нашао очи у очи с Гагом. Овај ме, међутим, није “откачио” него ме љубазно питао шта радим у Атељеу. Одговорио сам. Шта мислим о пробама Декамерона, питао је? Рекао сам, премда сад више не знам шта. Не сећам се ни како је даље текао разговор, али претпостављам да сам тада истресао комплетан асортиман своје младалачке надобудности, подстакнуте одсуством свести колико о театру заправо појма немам. Издржао је херојски, а да му се нисам смучио било ми је јасно кад ме је следећег дана поздравио и, шта више, позвао на пиће. Пио је виски, па сам виски пио и ја.
Оно што му током нашег првог “дружења” нисам рекао записано је у мојим белешкама насталим на пробама Декамерона. А ту пише: „Лик Лекара Николић гради ненаметљиво; као да је несигуран, као да пажљиво опипава простор око себе, остављајући осталим глумцима да узму колико им је потребно, а онда, у суженом маневарском кругу, он из другог плана прелази у први. Оно што ми се у први мах чинило као несигурност и глумачко несналажење, сада добија другачију димензију. Изгледа да он све на сцени – односе између ликова, унутрашња стања душе роле коју тумачи – поједностављује, и то чини намерно, да би глумачки дејствовао управо из те једноставности. А то чини вешто, зналачки, савршено...”. И још: „Драганов шарм, чак и када глумачки задатак подразумева афирмацију негативног карактера, исијава на начин који Лекара чини неодољиво заводљивим...”. И још: „Очигледно је колико Николићева глума прија његовом колегама, колико их подстиче и с колико задовољства су му на сцени партнери...”.
Нови Сад. Овде сам довољно дуго да се сећам времена кад је мало која кафана у центру радила недељом. “Када видиш ожењеног мушкарца да недељом сам руча у ресторану, буди сигуран да се разводи”, давно ми је рекао овдашњи пријатељ. Зато сам недељом одлазио на ручак у “Плаву фрајлу”. Са тетком, угледном новосадском госпођом. Да не буде забуне. Била је врела летња недеља када смо нас двоје ушли у башту “Фрајле”, кад тамо – Гага. Поздрављамо се и ја му одмах кажем шта овде значи кад ожењени мушкарац сам ручава недељом. Смеје се: „Боже сачувај, Милена и ја се не разводимо, него снимам серију у близини, а данас је слободан дан”. А онда, видевши да нисам сам, нагло устаде и поздрави моју тетку. Учинио је то yентлменски као да се здрави с холивудском дивом. “Овај младић је заиста изузетно шармантан”, вели тетка доцније. “Дабоме – кажем – он је с Црвеног крста”.
Последњи пут сам Гагу срео у београдском “Каленићу”, где сам прошлог пролећа с Бранком Димитријевићем свратио на недељно преподневно пиће. Нас двојица смо већ наручили другу туру кад је у башту “Каленића” ушетао славни глумац. Но, нити је Николић ушетао као “селебрити”, нити је његова појава узбудила публику “Каленића”. А и зашто би, кад је обод Црвеног крста његов крај, ту је провео младост. Поздравили смо се а онда је он сео за сто где су га чекали пријатељи – нико од познатог света: глумаца, редитеља, новинара, драмских и других писаца, драматурга, филмских продуцената, позоришних директора... Чак нико ни од тзв. београдских фаца. Било ми је јасно да су то Гагини другари из младости, вероватно његови вршњаци (од којих је изгледао много млађе), с којима се одвајкада ту недељом среће на кафи и пићу. Не знам о чему су разговарали. О предстојећој Драгановој филмској улози? О позоришту коме се вратио након дуже паузе? Не верујем. То нису теме с Црвеног крста. Фудбал или политика, предстојећи избори (јер овде су сваки час избори) или младалачки несташлуци – о томе су, можда, могле да буду њихове приче.
Бранко и ја пописмо још једну туру пића и платисмо. Подне је давно минуло и пролећно сунце више није грејало. Дунуо је ветар. Неамбициозан, али довољно јак да нас подсети да је Београд град кошаве. Устајући од астала махнуо сам Гаги. И он је, уз благи осмех, одмахнуо нама.
Пише: Александар Милосављевић
(аутор је управник СНП)
