преживљавање остављало је сужен избор: срећницима посао у yез оркестрима јавних радио-дифузних сервиса, најбољима и најупорнијима (Душко Гојковић, Лала Ковачев, Милчо Левиев, Стјепко Гут...) емиграцију, а већини – тиху предају доминантним токовима мање или више уносног естрадног мејнстрима којем ће, заузврат, спорадично подаривати колико-толико достојанства. Изузетно ретко појавиће се, као у случају пијанисте Александра Дујина, срећно одржива комбинација успешног излета у популарну музику и нескривене yезерске истрајности.
Поводом четири деценије ауторског рада Дујин је недавно снимио нови ЦД „My Jazz Way”, компилацију ауторских композиција насталих од 1976, а промовисаће га 8. маја у новосадској Синагоги са својим квартетом, у којем су још и саксофониста Габор Бунфорд, басиста Бранимир Марковић и бубњар Петар Радмиловић. Док крај Дунава уживамо у пролећном сунцу, подсећам профу – како га увек ословљава Ђорђе Балашевић, чији је већ деценијама аранжер и вођа бенда – на 1979. и завршно вече првих Дана yеза у Новом Саду, на којем је, у конкуренцији оригиналне поставе „Леб и сол” и Yез оркестра РТБ заблистала “Мета секција”, коју су творили он, Борис Ковач, Александар Кравић и Синиша Секулић...
– Привлачило нас је тада више истражање него кретање неким утабаним стазама – открива ми једна од најпрепознатљивијих фигура музичког Новог Сада. –- То је био yез како смо га ми замишљали, својеврстан пут у непознато. Наравно да данас нешто технички могу да изведем боље, али “Мета секција” јесте ја, јесте моја музичка матрица. Када смо почели да свирамо, јесмо слушали yез, али се нико од нас суштински њиме није бавио, нисмо проучавали хармоније, скале, него смо једноставно имали жељу да створимо музику која ће асоцирати на, рецимо, “Њеатхер Репорт”, у некој мери и на класичан yез, али на ипак специфичан, наш начин. Стога смо од самог почетка писали музику, углавном Борис и ја, с тим да су композиције заправо настајале кроз заједничко музицирање. Био је то рад утемељен на младалачком заносу и дружењу, након којег је свако наставио неким својим музичким путем…
* А твој пут је водио на yез одсек Конзерваторијума у Бечу. По завршетку школовања, међутим, ниси остао у иностранству, иако си већ могао да извучеш закључак, на темељу искустава које су имали представници прве и друге генерације новосадских yезера, да овде од свирања yеза “нема леба”?
– Пресудан да се вратим био је осећај да ипак овде припадам. Нови Сад је мој град и ни данас ми није свеједно када му се враћам након неког мало дужег одуства. Нисам гледао материјалну страну. У сваком случају, ни моје ни потребе мојих најближих нису такве да их је било немогуће задовољити и овде. Наравно, увек може и боље и више, али мислим да сам успео да направим неку равнотежу и наставим да се бавим yезом, истовремено продајући оно што сам научио, што знам, не само када је у питању чиста музика, већ и оно што је окружује, од организације музичара, да тога како да оркестар добро функционише, да сви унутар њега буду мотивисани, да имају добру енергију, комуникацију…
* Када говориш о наставку бављења yезом, по повратку са школовања формирао си “Калифорнију”, која је негде наставила трагом “Мета секције”, али са новим, бечким искуствима...
– Тачно је да у основи мој део музичке приче остаје на истом трагу и у “Калифорнији”, у којој се Цакију Кравићу и мени придружио саксофониста Јосип Ковач Кики, а појавио се и бубњар Мирослав Карловић из Београда. Снимили смо тада и прву плочу, коју је издао ПГП. Научено у Бечу желео сам да применим у пракси, па сам све више писао и аранжмане за гудачки квартете, за дуваче… И то сам после само наставио да радим у Плесном оркестру РТВ Нови Сад, где сам најпре био пијаниста, а три године и диригент. Нажалост, оркестар се распао 1991, али неколико година касније окупио сам Омладински биг-бенд, и направио турнеју која је обухватила четири војвођанска града – Суботицу, Кикинду, Нови Бечеј и Нови Сад. Свирали смо нешто стандарда, али и ауторске музике, и то је за мене било и остало једно чудно и чудесно путовање.
* Искуство писања аранжмана после си искористио и у сарадњи са Ђолетом Балашевићем, која ће ти донети и медијску популарност …
– Тај паралелни музички колосек, на који сам ушао 1978, постао је део мене. Иначе, за аранжмане Балашевићевих песама дуго је био задужен Јосип Бочек, а први албум на којем сам их ја радио је “Бездан”, када је Ђоле пожелео да мало промени звук, да добије другачију слику. Јесте све ове године било доста напорно, али сигуран сам да не бих стигао до Новог Зеланда и до многих других места да није било те сарадње с Балашевићем. А она ми је пуно значила и у ауторском смислу. Јер, што више различитих врста музике прикупиш и акумулираш у себи, шири су ти видици и добијаш већу слободу израза
* За све то време истрајавао си и у “држању у животу” yез клуб, који је практично био једино место у Новом Саду у којем си сваког викенда могао да слушаш живу yез свирку?
- Клуб је од самог отварања 1998. био моја оаза мира, сигурна кућа којој бих се увек враћао након напорних турнеја како бих тих неколико сати петком и суботом увече свирао yез и дружио се са музичарима. Заправо, оно највредније, што је изашло из свих ових година рада клуба, јесте управо та комуникација која је остала међу педесетак музичара који су ту стасали свирајући из недеље у недељу у различитим поставама. То је нешто незаменљиво.
* Имаш ли и ти утисак да се све више младих поново окреће yезу?
– У мору свих културолошких и иних промена у друштву, неке константе ипак не само да остају него и додатно добијају на значају. Yез јесте био музика на коју се гледало као на класику – да је она водиља мањег круга поштовалаца. Међутим, yез себи дозвољава невероватне промене, еволуцију, развој… Његова лепота је у тренутку стварања, сваки пут је другачији, доноси напетост, неизвесност, и то му даје неку чар која можда овој млађој генерацији прија, можда је то разлог што се данас више интересују за yез. Уосталом, уопште није битно да ли знаш ком тачно жанру припада музика коју си чуо, много је важније да те та музика ухвати и држи...
* Да ли албум “My Jazz Way” представља својеврстан “повратак у будућност”?
– Први концерт сам имао на Трибини младих 1976. са секстетом који сам оформио у Јовиној гимназији, и из тог времена датирају и моји ауторски почеци. Једна од тих композиција се нашла и на албуму “My Jazz Way”, док је на другом полу нешто што сам написао релативно скоро. Дакле, покушао сам да музичким језиком испричам што сам радио све ове године бирајући неке занимљиве епизоде, које се можда по својој суштини нису логично надовезивале, али су заправо, показало се, веома компатибилне, без великих искакања, ни идејних, ни у формату . У сваком случају, крајњи резултат су атмосфера и амбијент који осликавају пре свега окружење у којем је та музика настајала, како географско тако и уметничко, оно које су творили музичари с којима сам сарађивао у датом тренутку, људи с којима сам се дружио... Али ако бих баш морао да на “My Jazz Way” пронађем неку нит која би била својеврстан заједнички именитељ свих тих мојих четрдесет година, можда би она по енергији, звуку, слободи форме и начину израза била најближа “Мета секцији”.
* У ком ће правцу ићи музика Александра Дујина у наредних четрдесет година?
– У последње три године пунио се тога издешавало у мом животу, поново сам на РТВ-у, по трећи пут, трећа-срећа Ј, овог пута као директор музичке продукције. То ме радује, поготово што ми се чини да су неки резултати тог ангажовања већ постали видљиви, рецимо то што Студио М полако поново почиње да живи темпом који заслужује. С друге стране, yез клуб је затворен, то је такође велика промена. Јер, толике сам године сваки викенд, када сам био у Новом Саду, тамо свирао. И признајем да ми то недостаје. Немам, наравно, више снаге за то да поново отварам клуб, јер пуно је ту “пратећих активности” нужних да би уопште дошао до тих неколико сати лепе свирке петком и суботом, али мислим да ћу пронаћи неко друго мирно место у којем бих имао свој кутак и где бих могао да окупљам музичаре. А у ком ће даље правцу моја музика? Ух Ј, кад бих знао… Али, искрено, немам појма Ј.
Мирослав Стајић
