На питање како је реаговао када га је Бајић позвао да игра ову историјску улогу, Бандовић признаје да су му се прво "уши зацрвенеле", те да првих неколико његових реченица уопште није чуо, а да га је затим потпуно обузела идеја да је он нечији избор за ту конкретну улогу.
"О Светозару ништа нисам знао, као ни цела моја генерација. Не верујем да је ико у школи учио нешто више о томе. У моје време историја је била сконцентрисана на турску петовековну владавину и на Други светски рат, где су ''Прле и Тихи побили милијарде Немаца''. Али ове конкретне људе, који су стварно нешто радили за нашу земљу, нисам знао'', искрен је глумац.
Када је почео да истражује, схватио је зашто га је Бајић изабрао за ту улогу, јер ако има нешто у свом карактеру што се подудара са Милетићем, то је, каже, поверење које изазива код саговорника.
"Знам и да је Милетића народ јако волео, а мислим да ме је Дарко изабрао и због његове енергије. Ја сам од оних глумаца који ништа не вреде без партнера. Сценарио је био такав да је понудио однос са ћерком Милицом. На то сам се највише ослонио", каже Бандовић.
Додаје да је важно истаћи Милетићеву одлучност да са сваким може да уђе у разговор, јер је то "лако човеку коме истина чува леђа".
"Он никада није био низашта крив да би бежао од разговора, напротив. Све што је у животу радио је било истинито. То је нешто што га је красило. То је онај Мештровићев споменик у Новом Саду, с оним укоченим рукама које нешто доказују", истиче.
Сматра да ми из ове данашње "удобне грађанске позиције", где је све доступно на један клик, не можемо ни да замислимо колико су људи тог времена трошили енергију.
"Свој лик сам вукао из односа према ћерки, тако да је и Дарко водио Светозара из односа са породицом и пријатељима. Ваљда су међуљудски односи у то време више значили него данас. Много је компоненти ту требало да се споји, јер ово није ни историјски ни љубавни филм, трилер, мелодрама, Име народа је све између тога", објашњава Бандовић.
На питање да ли данашње време може да изроди неког попут Милетића, сматра да може јер "верује да се рајско насеље заслужује муком", али примећује да је идеал у данашње време изједначен са успехом, те да је успех монета.
"Доза стида, достојанства, идеје да ћу данас разговарати с неким кога не познајем и заступаћу некога кога он не познаје. Да морам да будем најбољи могући. Тога данас нема. Не уважавамо једни друге", каже он.
Уверен је да би Милетић и данас имао неку хорду хејтера који би извргавали руглу било шта што би изјавио, политички и национално.
"Не поштујемо ми данас човека који стварно хоће да се бори. Исмевамо га. Када погледаш све то после сто година, испадне као да је узалудно робијао и радио све остало. А није", каже Бандовић.
Играти историјску улогу за њега је врло специфично јер се "исправи кичма, промени се артикулација, јер и глумци и публика, имају усађено огромно поштовање према томе".
"Имамо потребу да поштујемо принципе, дисциплину, оданост, храброст и остало. И као млад, пре него што сам постао глумац, био сам учен да поштујем униформу јер су моји стричеви официри. Да поштујем знање", закључује глумац.
