Овакав разговор, у којем су учествовали и визуелни уметник Зоран Тодоровић и писац и комуниколог Ђорђе Микетић, настао је као идеја да се покаже да су понекад запостављене теме из приватних комуникација идејно значајније и политички иновативније од редукованих и унапред задатих специјализованих јавних наступа.
Како се то већ на кафи и ради, причало се синоћ помало о свему, мушким феминизмима, где се они ту виде, о политичкој/друштвеној партиципацији жена, о томе да ли је феминизам данас важан, и ако јесте зашто је важан и да ли је за њихово стваралаштво важно то што су мушкарци...
Питање "Да ли мушкарци могу и треба да причају о феминизму" наметнуло се непланирано као главно, јер је разговору претходила веома бурна реакција одређеног дела људи на друштвеним мрежама, који су негодовали због избора "мушких говорника", а понајвише Владимира Табашевића, који је након тога и одустао од доласка у КЦ Град.
Са Богданом, Тодоровићем и Микетићем разговарала је Јелисавета Благојевић, директорка ИПАК.Центра и професорка на Факултету за медије и комуникације у Београду.
"Идеја је била да о теми феминизма не разговарамо само између себе, све смо једна другој рекле, желела сам да покушамо да уведемо различите говорнике и говорнице који можда нису по природи већ унапред наши истомишљеници, а можда се и испостави да јесу...", казала је на почетку Благојевић.
Напад на организаторе Горан Богдан види као "чист шовинизам".
"Зашто не би мушкарци могли да говоре, ево ја сам феминиста душом и телом. То је стање ума, стање истине", искрен је Богдан.
На Јелисаветину констатацију да је највећи проблем ипак тишина с друге стране, Горан је додао да је то само пример "апатије у којој живимо."
"Она је присутна у свакој пори овог друштва. Апатија је много дубља рана од овога што се догађа, толико је огрезла да се то осећа свуда у региону", казао је глумац.
Ђорђе Микетић пак сматра да у недостатку места за дијалог, неко ипак одлучи да се не упушта у ту "борбу у блату у којој размене идеја нема", док Тодоровић додаје да се ради о новој генерацији феминисткиња које на све начине траже простор.
"Ту постоји и доза фашизма. Невероватно је како одређена група људи преузима монополе над неким стварима. Тако националисти узмимају право на религију... Сви ти монополи, све те генерализације могу се слободно свести на фашизам. Боримо се за слободу мисли, али онда се опет враћа све на шовинистичку, ситнодушу мотивацију", критичан је Горан.
Највећи проблем нашег друштва, по мишљењу Микетића, је "некултура дијалога и фашистичка методологија."
"Мислим да је то проблем и пресек целог друштва. Тако је и у левици где се на једном скупу две левице, једна против друге боре... Тако је у сваком сегменту, било академском, било политичком, културном", казао је писац.
Горан Богдан сматра да када би у нашем друштву све било у реду, не би ни било потребе да постоји феминизам.
"Ово је једна борба, свуда је исто, више ни ја не знам где припадам, све ми се по мало смучило. Није ни важно које је друштво у питању - српско или хрватско - не зна се које је шовинистичкије. То су све болести транзиције која траје толико година. То чиме се они користе је бука, а не дијалог", каже глумац.
Због друштвених мрежа, сматра Тодоровић, нестао је осећај за одговорност и сада је, тврди, много лакше рећи и осудити на тај начин, него уживо се суочити.
Питање је, по речима Благојевићеве, шта се ради када си привилегован и да ли онда треба постављати питање одакле право белој жени да говори о феминизму - када је и она привилегована!?
"Бити жена у данашњем друштву...Видите, ја долазим из Широког бријега, јако мале средине у Херцеговани, а тамо бити само мало другачији, бити нежан и већ си жртва шовинизма. Лако је било ускочити у све те аватаре - јаке снове, симболе, исто је и сад са Инстаграмом, скривамо се иза неких идентитета... Све ћемо бити, само да бисмо бежали од себе и одговорности", сматра Горан Богдан.
У региону баштинимо, према мишљењу глумца, ту потребу да преносимо с колена на колено родитељске грешке.
"С колена на колено преносимо само патологије и страхове. Као друштво немамо хребрости да превазиђемо Едипов комплекс, да превазиђемо страхове - од тог кукавичлука ми не можемо да прекинемо пупчану врпцу. Зато баштинимо криве идеологије наших родитеља и дедова. Ми купујемо љубав наших очева копирањем њиховог понашања иако је погрешно. Немамо храбрости да лупимо шаком о сто и кажемо: ''Одрашћу''", истиче Горан.
Саговорници су се сложили да је потпуни нонсенс да у тренутку када се боримо за слободу говора постављамо питање одакле право мушкарцу да прича о феминизму.
"Монопол, генерализације, етикетирање, стављање у фијоке, сви смо жртве тога. Не сме постојати искључивање једног или другог. Сви смо жртве насиља над женама, пођеднако и деца из те породице, синови тих жена... Ми се боримо за слободарство. Да имамо слободу да припадамо где хоћемо. Слободу проговарања о било чему. Сви смо жртве тога што смо рођени овде где јесмо. Сви смо ми жртве национализама, стереотипа искључивања... Треба рећи доста, нећу да будем жртва својих корена, хоћу ја своју слободу", закључио је Горан Богдан.
