Документарни филм норвешког редитеља Кјетила Палмквиста вечерас има београдску премијеру, након што је недавно био на фестивалу Филмски сусрети, а Димовић је рекао Танјугу да су им се гледаоци у Нишу захваљивали после приказивања.
Било је емотивно, велики број потомака (логораша) је присуствовао из свих крајева Србије, истакао је Димовић Димески.
Према његовим речима, у Нишу је огроман број људи дошао на премијеру, и пошто је дворана за 200 посетилаца била мала да их све прими,организована је додатна упоредна пројекција у испуњеној и другој дворани.
Копродуцент Јорн Улсен је рекао Танјугу да је пре него што се прикључио пројекту знао да је на северу Норвшке био логор за странце, али не и колико су тамо ствари биле страшне, а сада након филма и јавност може сазнати више о логору.
За потребе филма интервјуисани су људи са севера Норвешке и из Србије, а Улсен је рекао да су се стари Норвежани присећали да су видели "српске робове на принудном раду, који су били третирани на ужасан начин".
Успели смо да истина изађе на видело, приметио је Улсен.
Димовић Димески је рекао да су у припреми филма контактирали многе архиве у Немачкој и Норвешкој, српске и норвешке историчаре, као и да су од потомака логораша добили обиман материјал.
Добили смо дневнике које су логораши писали, сведочења наших мученика и много другог материјала који нажалост није могао да стане у филм од сати времена. То нам је помогло да створимо истину и да ту истину преточимо у филм, истакао је Димовић Димески.
Према његовим речима, у филму су дошли до нових детаља о томе како је током рата послато 102 српске деце у више логора у Норвешкој, од којих је 32 страдало.
Петар Малбаша, дете са 12 година је послат у смрт у Норвешку, навео је као пример Димовић Димески.
Од 4.040 српских логораса послатих у више логора у Норвешкој где су дешавала звества и убиства, у Карашјоку основаном 1942. године их је било око 400, од којих је 70 посто убијено у периоду од пар месеци, подсетио је Димовић Димески.
Према његовим речима, један од ретких преживелих је био Велимир Павловић из Ниша који је 2012. године поново посетио Карашјок, и сведочио је "о болним и мучним дешавањима" у логору.
Изнемогле који нису могли да раде су мучили и бацали у бетонску масу и ту их убијали и бетонирали. На минус 50 степени су их терали да се купају у залеђеној реци. Који нису хтели су мучки убијени. И многа друга зверства која људски ум не може да замисли, рекао је Димовић Димески.
Улсон је подсетио да је на северу Норвешке пола године мрак и да владају сурове температуре.
Према његовим речима, интервјуисано је око 100 људи који су били сведоци "ужасних прича о српским жртвама које су живеле у камповима који су били слични Аушвицу".
Жене и деца мештана су давали храну Србима ризикујући своје животе како би помогли логорашима, а филмска екипа је пронашла једну жену из Норвешке која се у 104. години сећала свега, додао је Улсен.
Димовић Димески је рекао да су, у међувремену преминули, Велимир Павловић и Видоје Ристић први пут на филму сведочили и причали су о лапонској деци која су ризиковала своје животе и помагала делећи храну и одећу.
Базирали смо се на фактима. Потомци су сарађивали и ни у једном тренутку никаквих проблема нисмо имали да то изнесемо као истину, напоменуо је Димовић Димески.
Пошто је након пројекције са пуно емоција у Нишу од потомака логораша примио бројне поруке, Димовић Димески се у једном тренутку заплакао.
На основу тих порука сам схватио да смо обавили добар посао, да смо преточили истину у филм и отргли од заборава страдање наших предака, истакао је Димовић Димески.
Улсон је признао да је филм завршен неколико дана пред српску премијеру и није било времена да се планира његово приказивање у Норвешкој, али да се сада коначно може размишљати о његовом скорашњем приказивању у тој земљи.
Норвежанин је рекао да овакве филмове треба приказивати деци, уз разговор након приказивања, јер морају знати и за оваква дешавања.
Овај филм ће показати многима више из историје српског народа и то је добра ствар за Србију. Побудили смо интересовање многих људи, истакао је Улсен.
Димовић Димески је нагласио да је један од основих мотива његовог учешћа у пројекту било и "изношсење лажи на рачун мог народа у западним медијима девдесетих", и зато се трудио да буде на овај начин амбасадор своје земље.
Он је нагласио да су филм "Логор смрти у Карашјоку" подржали норвешка министарства одбране и спољних послова, као и Амбасада Норвешке у Београду, наша црквена општина Свети Василије Острошки и велики бхрој инстуција Србије.
Заједно можемо све. Филм има основну тенденцију да кренемо напред, да опростимо и да се овакве ствари више никада не понове", рекао је Димовић Димески.
