Том приликом уручује се Змајева награда МС за поезију, најстарије домаће живо књижевно признање. Ове године прима га 61. лауреат, Гојко Ђого, за књигу изабраних и нових песама „Грана од облака“ у издању новосадског „Орфеуса“. Жири МС истакао је врхунске домете целокупног Ђоговог песничког опуса, уз напомену да је баш његово име и дело недостајало низу претходника који су стварали историју српске књижевности.
У књижевној биографији Гојка Ђога (1940) забележено је пет самосталних песничких наслова: „Туга пингвина“ („Видици“,1967), „Модрица“ (Матица српска, 1974), „Кукута“ („Рад“- „Народна књига“- БИГЗ, 1977), „Вунена времена („Просвета“,1981) и „Црно руно“ („Просвета“, 2002), те сабрана дела, више песничких избора и књиге есеја. Поезија му је препевана на петнаест језика.
Његов наслов „Вунена времена“ постао је метафора једног времена, у коме је та књига забрањена, а аутор јавно шиканиран и осуђен на двогодишњу робију; у затвору је провео пола казне. Ђогова супруга Бранка приредила је и објавила два тома докумената о том суђењу-„Вунена времена-процес и коментари“ („Службени гласник“, 2011).
За вас се, можда, може рећи да сте песник шкрт на речима, ако бројимо колико сте књига поезије објавили. Зашто изабране и нове песме, а не само нове, у наслову „Грана од облака“, питали смо Гојка Ђога?
– Шкртост на речима није мана, ако није израз стваралачке лењости - обашњава наш саговорник.- Кад год ми се учини да имам нешто важно да кажем, напишем песму, а да се неком јадам кад ме заболи зуб или јављам пријатну вест да сам се пешке попео на Авалу, користим телефон, жао ми је да мучим перо. А оно што је важно и што завређује песму не збива се сваки дан. Бар ја тако думам. Уз то, да не зарђам, пишем још понешто и објавио сам, као што знате, две, три књиге есеја.
Едиција ‘’Антхологиа Сербица’’ објављује антологијске изборе из целокупног дела које приређују сами песници. „Грана од облака“ је овде преузет наслов једног циклуса из збирке „Црно руно“, а скупина нових песама у књизи насловљена је „Пут за Хум“.
Књига поезије „Вунена времена“ оставила је драматичан траг у вашем животу, па је засенила све остале ваше књиге. Како данас гледате на то време, да ли сте опростили прогонитељима?
– Историја књижевности потврђује да није лоше кад се писац памти по једној књизи. Некад је довољна само једна песма, као Лази Костићу. Тако је и са мојим „Вуненим временима“. Тај наслов се некако урезао у памћења, па и кад бих ја хтео да заборавим тај ‘’случај‘’, други ми не дају. Као да по том наслову препознају једно време.
Досад је самостално или у неколико избора мојих песама десетак издања те књиге. У мојим Делима, која је пре девет година објавио Завод за уyбенике Републике Српске у четири књиге, у једној су сабрани сви судски списи са тог суђења. А Службени гласник Србије је 2011. године, у два тома на 1700 страна објавио сва судска и друга доступна документа као и новинске коментаре, писма и петиције у вези са тим процесом. Нека остане забележено.
Мени то све, после 35 година, помало личи на бајковиту причу. Више од половине оних што су на несрећан начин суделовали у тој судској фарси, преселио се у бољи свет. Просто им било. Свима. Нема у мени никакве горчине, никад је није ни било. Таква су била времена…
Радмила Лотина
Опширније читајте у штампаном издању Дневника од 15-16.2.2015.
