Браковић је рекао Танјугу да је своју прву збирку написао потакнут од уредника, којима се допала његова влашком магијом надахнута хорор прича "Маска", првобитно названа "Црна свадба", након које је написао још седам.
Према његовим речима, главни јунак "Маске" пати од параноидне шизофреније, која је "заправо дистракција од ужасног живота", док у стварности код других коцка, секс, храна, пиће или религија могу бити дистракције "од ужасне истине, да ћемо сви да умремо сигурно".
Браковић је додао да је смрт "основни страх", али да постоје и страхови од изолације, усамљености, слободе, непостигнућа, односно да се није живело како је требало, одакле потиче и криза средњих година.
Навевши да би требало да прихватимо да смо смртни, да радимо што више можемо на себи и да се дружимо с људима, Браковић је истакао да би то био "рецепт да се преживи живот".
Према његовим речима, две трећине људи се не осећа пријатно у животу и зато им је потребна структура, неко да им каже шта да раде, односно потребан им је ауторитет.
Нагласивши да је "страх од смрти толико снажан да нема везе која је епоха", Браковић је додао да је данас "усамљеност велики проблем, а дигитална ера је велики дистрактор од живота".
Браковић је подсетио да је његов први роман "Фејсбук предатор" (2014) био "пионирско дело из области дигиталног реализма", и додао да су данас људи усамљени и немају адекватне контакте са другим људима.
"Са другарима сам имао вибер групе старе по 10-12 година. Ми смо више ту него уживо. Испуцамо се на групи и онда не идемо у кафану. Не свиђа ми се то што завршимо на виберу", признао је писац.
Браковић је дипломирао андрагогију на Филозофском факултету у Београду, а након постдипломских студија из области конструктивистичке психотерапије, од 2008. године ради као психотерапеут.
Према његовим речима, психотерапија се у последњих десетак година неупоредиво променила, "ушла је толико у мејнстрим да је постало претеривање".
Према његовим речима, дошло је до педагогизације и психологизације живота и све мора да буде по неким правилима.
Браковић је додао да је психотерапеут данас "ин професија, свако хоће бити терапеут, а правих у сваком еснафу је увек мало, десет, 15 посто".
"То је позив, то није тренд. Тај ко осећа исконски потребу, може. А ко то ради из тренда, зарад новца, зарад тога што је то сад ин, није прави", навео је Браковић.
Након што је написао неколико романа, попут "Таблета" или "Баладе декадената", Браковић је стигао до збирке "Црна свадба" у којој се налази и прича "Партизанска болест".
Браковић је навео да се прича бави Партизанском болешћу, која се појавила као последица Другог светског рата, као конверзивна неуроза од које су патили само припадници партизанског покрета.
У уметности се Партизанске болести дотакао само редитељ Драган Кресоја (1946-1996) у свом филму "Оригинал фалсификата" (1991), подсетио је Браковић.
"Ни руски војници, ни немачки, ни амерички, само партизани. Американци су имали посттрауматски стресни синдром, који су толико израубовали кроз филмове. Руси су имали депресију, самоубиство и алкохолизам", рекао је Браковић.
Према његовим речима, партизанска болест је била пандемијска, "један случај, па два, па 20, па 50, па 150, то је било језиво", и једна књига само постоји о томе коју је написао лекар Хуго Клајн (1894-1981).
Пошто је Кресоја приказао само једну кратку сцену са Лазаром Ристовским, где је добио напад месечарења, Браковић је "одмах знао шта је то", и одлучио да пише причу о партизанској болести.
"Јако је мало то испричано, а историјски је важно за психијатре, терапеуте и историчаре", навео је писац.
Говорећи као психотерапеут, Браковић је оценио да се не може одрастати без одговорности, јер онда добијемо еру незрелих људи.
Према његовим речима, живимо у свету у фази декаденције, који иде ка хаосу, а свет воде незрели апаратчици, који нису никада одрасли и имају озбиљне психичке проблеме.
"То се односи на светску елиту. Види се из авиона, ту нико није нормалан, част изузецима. То је ера декаденције, која се већ десила Риму, Картагини, у Немачкој и Аустро-угарској. А знаш како се све завршило", упозорио је стручњак.
Браковић је додао да није оптимиста, али да је реалан, јер се "циклуси понављају, свако то зна".
Говорећи о друштвеним мрежама, Браковић је рекао да ћете "боље упознати некога гледајући инстаграм него седећи у кафићу" са њим.
"И лаж говори о човеку. Ми смо обучавани да не слушамо што неко каже, већ и оно што не каже. То што не помиње је јако важно. Не помиње мајку, ту је проблем, не помиње секс, ту је проблем", навео је Браковић.
Према његовим речима, на инстаграму су сви лепи, срећни и добро се проводе, а то је немогуће.
У својој збирци Браковић у једној причи говори о веома размаженом момку, несрећом, са озбиљним проблемима, зато што је презаштићен захваљујући мајци, а нема оца.
"То је прича каква би та генерација могла да буде ако наставимо да јој не дајемо одговорност, само слободу, размаженост, само њихове потребе. Направићемо хаос. То се у историји дешавало", упозорио је Браковић.
Према његовим речима, "Сто пута један" је прича која говори о томе шта би се десило да се у блиској будућности сретну некад стварно постојећа личност Ђакома Казанове (1725-1798) са фиктивним ликом Дон Жуана.
Браковић је подсетио да је "Дон Жуан највећа инспирација у историји уметности", од руског песника Александра Пушкина (1799-1837), преко италијанских и шпански романсијера, стотина поема и представа, до филма у коме га је играо амерички глумац Џони Деп (Јохннy Депп).
Истаквши да у уметности има разних виђења Дон Жуана, од заводника, пијанца, до убице, Браковић је рекао да није хтео да од њега прави будалу или негативца, већ је узео гледиште Пушкина и француског филозофа Монтескјеа (1689-1755).
У причи "Истина машина", Браковић се позива на егзистенцијалисте и њихов став да "истина ослобађа, а слобода нам је непријатна".
"Нећемо да чујемо истину. Ако је чујемо гурамо је под тепих. Замисли свет где сви причају истину, од људи на улици, до оних на телевизији", навео је писац.
Упитан шта мисли о плановима да се у људе у медицинске сврхе уграђују чипови, Браковић је рекао да једном од пропагатора такве идеје, индустријалцу Илону Маску не би дао своју главу, као некоме ко "дува толико марихуане".
Браковић је признао да има амбивалентан однос према Маску, јер га с једне стране поштује као младу фигуру, али сматра да ће се убрзо открити "да ли је његов рад заиста револуционаран или је само још један капиталиста".
"Ја му не бих дао да ми уграђује чип, ни његовим људима. Нестабилан ми је мало лик за то", додао је Браковић.
Према његовим речима, од појединаца нико не може мењати свет, већ то искључиво може технологија и индустријска револуција.
Браковић је додао да свет мењају точак, парна машина и струја, док појединац, у овом случају писац, може само да исприлча причу, да буде занимљив и искрен.
Ратова више неће бити кад не буде потребе за ресурсима, односно кад САД не буду морале да продају оружје, свет ће бити у миру, навео је Браковић.
Говорећи о причи "Љубав у Палмири", Браковић је рекао да не зна да ли још неко има као главног лика борца Исламске државе, и додао је да га је приказао као момка који има разлоге да уђе у калифат, а то је несрећна љубав.
Према његовим речима, љубав тера људе да спусте гард и постају рањиви, било кад је траже или кад је нађу, а у њој је неопходно преузети одговорост, за избор донет кад је у питању партнер.
Браковић је рекао да се нове генерације морају научити одговорности, радним навикама, и да све има своју цену, да су патња и трпљење у животу неопходни, а да су "граница твојих потреба туђе потребе".
