Он је уз то прозни писац с највише значајних и међусобно повезаних романескних остварења у последњих петнаестак година, док су га његове приповедачке књиге стилски, жанровски, морфолошки, чак и тематски представиле као једног од најинвентивнијих аутора кратке и средње наративне форме наше савремене прозе”, оцена је историчара књижевности др Марка Недића изнета у Библиотеци Матице српске на округлом столу посвећеном „приповедном везу” овогодишњег лауреата Награде Златна књига БМС.
Подсетимо, угледни књижевник и библиотечки посленик други је добитник највећег признања Библиотеке Матице српске, након академика Предрага Пипера. Својим се књигама – „Лајковачка пруга”, „Сетембрини у Колубари”, „Мале приче”, „Лимунација у Ћелијама”, „Оркестар на педале”.., сврстао међу најзначајније српске прозне писце. Истовремено, као управник лајковачке Градске библиотеке, од 1995. до 2000, а затим као библиотечки саветник до одласка у пензију 2010. године, „културним је прегалаштвом веома много допринео да се име и Лајковца и тамошње библиотеке крупним словима упише на културну мапу данашње и будуће Србије”. Лауреат је награда „Иво Андрић”, „Бранко Ћопић”, „Бора Станковић”„Меша Селимовић”, „Стеван Сремац”, Вукове награде...
Говорећи о „најпознатијем Марковићевом роману о најпопуларнијој српској прузи”, професор емеритус др Славко Гордић је апострофирао разноликост регистара и валера и њихово узајамно претакање, често у једној реченици, као можда и главну црту пишчевог поетичко-поетског става и израза. „Нимало случајно, Лајковачка пруга – називана и лирском гротеском, полифонијом знаних и незнаних гласова и филозофско-фантас- тичном игром – једном приликом је именована и као поема о досади”, наводи проф. Гордић, који ће издвојити и неке артистичке црте те и такве Марковиће поеме: у лајковачкој досади и хладан ветрић високо изнад свих глава дува и ништа не ремети; досада је једина лајковачка знаменитост; има и оних који верују да је лајковачка досада један филозофски систем...
„Радован Бели Марковић држи шаљиво растојање наспрам стварносне прозе и оне, њој програмски опречне, симболичко-митске. Мада нараштајно близак актерима тзв. прозе новог стила, с којим дели склоност ка подривању високо естетизоване поетике и тематике пресним призорима наше мале, дословне стварности, Марковић миметичке поводе своје приче редовно помера, или узноси, у раван иреалног, чудесног и чудовишног, гротескног, бајке и страхобајке, или минијатуре чудачке новеле”, описао је проф. Гордић, указавши уз све то и на „вилинску и ђавољску природу Марковићевог магичног реализма”...
Академик Миро Вуксановић је, пак, у фокус своје беседе ставио ишчитавање најновијег романа Радована Белог Марковића „Плава капија” (Албатрос плус, 2017). „Осетио сам нешто слично гледању у рибњак... Вода у њему није баш бистра, није ни мутна, да се не види дно, али рибе уживају. Тако је и речима код писаца који умеју с њима”, навешће академик Вуксановић, уз напомену да би тражење некаквог јединственог кључа за Плаву капију „био посао нахвао (рђав, никакав), јер на сваком месту у овој књизи, у сваком њеном одељку, заправо има понеки кључић назбиљ (прави) за отварање златоликих значења Плаве капије и гледање михољске месечине у приповедању мнимог литерате Радована Белог Марковића”...
Како је најавио управник БМС Селимир Радуловић, излагања са округлог стола „Приповедни вез Радована Белог Марковића”, међу којима су и она др Драгане Тодоресков, Остоје Продановића, проф. др Стојана Ђорђића ... биће објављена почетком следеће године у посебном зборнику.
М. Стајић
