Пинчон је познат по необичном, често откаченом и духовитом стилу, сложеној нарацији, и постмодернистичким поигравањем са текстом. Пинчон је почео као Набоковљев студент на Корнелу, касније је служио у америчкој морнарици, а већ средином шездесетих прошлог века почео је да професионално живи од писања, и од тада се потпуно повукао из јавног живота, до те мере да не постоји ниједна његова фотографија настала после тог периода. (Занимљиво је да се у међувремено једном појавио у епизоди “Симпсонових”, али је његов лик у цртаћу носио кесу преко главе.)
Радња “Пробне фазе” је смештена у Њујорк с почетка миленијума, док су још Куле близнакиње доминирале пејзажем Менхетна. Главна јунакиња је Максина Тарноу, разведена мајка двоје деце, која држи агенцију за истраживање превара на Менхетну, носи “берету” у торбици, и не успева да сасвим раскрсти с бившим мужем.
У покушају да разоткрије шта се налази иза сумњивих сајбер махинација, Максин се уплиће у безброј завера које делују све опасније, и укључују многе рубне друштвене појаве које су обележиле почетак миленијума – од раних почетака хакерске културе и дубоког веба до сумњивог новца који се пребацује преко хавале, и пиратерије.
Неки од критичара проналазе у “Пробној фази” елементе наслеђа “гонзо” новинарства које је популарисао Хантер С. Томсон у својим репортажама у којима се водио старим геслом Фокнера “да је фикција обично најбоља истина”, па је осовину његових текстова, као и у Пинчоновој књизи, чинио лични доживљај протагонисте, означен самоиронијом, сатиром и оштром друштвеном критиком.
Он је режисер документараца који је деведесетих почео као видео-пират, ишао је у биоскопе са позајмљеном видео-камером да са екрана снима нове филмове, а онда је то преснимавао на касете које је продавао на ћошковима за долар, понекад два, ако би му се учинило да ће да му прође, и често би остварио профит пре него што прође први викенд приказивања филма. Квалитет снимака није био неки, бучни посетиоци биоскопа су доносили храну у шуштавим папирним кесама и устајали у пола филма и заклањали објектив, и то често на по неколико минута. Ни Рег није увек чврсто држао камеру, тако да је екран често лутао по кадру, понекад споро и нестварно, а понекад ошамућујуће нагло. Онда је Рег открио зум на видео-камери, па је уследило много зумирања и одзумирања, мора се рећи без неког посебног разлога, фокусирао се на детаље људске анатомије, на статисте у масовним сценама, на опасне аутомобиле у саобраћају, и тако даље.
Дијалози “Пробне фазе” писани су као да су од почетка замишљени да буду сценарио скупог мејнстрим трилера – то је понекад добро (духовите реплике, брзе размене идеја), а понекад и не тако сјајно (рапидна измена испразних реченица које се све више множе, и све мање нешто значе). С друге стране, поменута хипер-речитост свакако јесте намерна: књига је можда писана класичним сувим, благоироничним стилом који се ослања и на наслеђе тврдих америчких кримића какве су писали Рејмонд Чендлер или Џејмс Кејн, али са додатним убрзањем новог доба у којој је свака реченица прекрцата информацијама, духовитим цитатима и референцама (бројним до те мере да се на крају књиге налази речник мање познатих појмова и израза).
Настасја Писарев
