Игор Мировић један је од изразито утемељених у нашу традицију с истанчаним нервом, рафинираном поетиком што му даје покриће високог песничког зрења и стила. А одавно је знано да одабрани песници и морају имати више посебности, иновативне самосвојности, као идејности у творби стихова, књига. Недвојбено је и то да велики песник мора имати више посебности, као и упечатљиву самосвојност, идејност, однегован стил, препознатљиву поетику. Судећи по новој песничкој књизи „Повратак у Логос”, Мировићу све ово наизглед иде с лакоћом. Као да му поезија промиче кроз вене, иако је он делатник с више друштвених усмерења и с више посвећености многим областима живота.
Игор Мировић „Повратком у Логос” показује да је песник постојане иновативне праксе, један од оних што сведочи како тематско мотивском опсервацијом, тако и самим песничким нервом, сопственим говором, стилом, одабраном поетиком, самим зрењем. Јер „Повратак у Логос” књига је што песника издваја и показује његову свеприсутност кроз мноштво тема, трајања, пролазности, кретања, егзистенције, историје, традиције, космичке пролазности. Песник песме обликује у више делатних венаца које циклично веже у песме, њих четрдесетак, дајући књизи вишедимензионалну духовну целину...
Мировићева поетика урођеног стила и лакоћа комуникације упућује на генезу да је песникова имагинација кроз призму тајне зеленог лишћа, кретања, преобликовања, обнављања... хераклитовског бивствовања из стања мртвила у ново делатно стање. Мировић доиста умешно повезује слике, како уништиве тако и све мање неговане природе, човечно уљудног творења, тако и ништавила, крајње људске деструктивности која је равна суноврату.
Сходно разгранатој песничкој имагинацији, он тако, на пример, у криптичној песми „Зрно неба”, кроз мноштво назнака проговара о великим темама: пространству, рађању, краху, пролазности... зрно неба је простор у људској вечности где се окупљају завршени животи и започета надања... то су ти драгуљи, назнаке, што сежу универзалним висинама а песми дају филинге обојености, задату поетику, самосвојност.
Наравно да све поменуте и непоменуте одреднице имају дубоко умрежење у песникову чулност, начин живљења, размишљања, преокупацију културом, Старосрпском историјом, давним даљинама Константинопољем, Новим Брдом, Дубровником, каменом код Книна, сведочанством о Јаши Томићу, Ђурђу Црнојевићу, чика Јови Змају... све те дилеме и фасцинације упориште су разгранате поетике једне убедљиве културе и традиције којом се Мировићева поезија одликује.
Има ту, рекло би се, нечега људски узвишеног, озареног, што осветљава убогу пролазност... поезија је љубав или нас нема. Свестан је те датости Игор Мировић, стога његова поетика одише тим и таквим одблесцима, пламеновима жудње, чулности...
Игор Мировић један је од оних песника из видокруга српског савременог песништва што је пронашао упоришно станиште у нашој песничкој традицији и потом изградио сопствену модерну поетику. Али наравно да без виолентне песникове имагинације ни било не би бистроточног стила и те потпуно изнијансиране поетике. Било да проговара о изгубљеним сликама очевог завичаја, необраним травама, вестима с твитера, ријалити играријама, равници, камену, делу и култури предака... А Мировићев говор, говор је за васцели свет, изнијансирано поетизован, иронично упитан, почесто отворен. Ношен непрестано видиковом линијом српски утемељене мисли.
Рале Нишавић
