У промоцији ће учествовати :Владислава Гордић Петковић,Васа Павковић и аутор.
У овом, првом правом транзиционом роману српске књижевности преплићу се три судбине у два времена и два града.
Најважнија у палети Петриновићевих тема јесте сукоб интелектуалца са друственом средином која га или осудује и спутава, или игнорише и презире.
Напета и узалудна битка против паланке и паланачког начина размишљања води се на два паклена фронта, у два завичаја „јунака нашсег доба“, транзиционог губитника Сергеја Вукелића: то су неподношљива провинција и посрнула метропола, Камен Слани и Нови Сад.
Улазећи у четрдесете, и у несавладиви простор моралне и егзистенцијалне кризе, Сергеј безуспешно покушава да ту кризу превазиђе бавећи се двема ненаписаним биографијама: животописом омиљеног, па презреног, песника социјалистицке Југославије Стевана Павловића и судбином писца и политицара Јаше Игњатовића.
Роман је хроника одбачених, биланс забринутости над моралним расцепом током деведесетих и након њих, хроника света у ком се свакодневно дешавају насиље и срамоћење."Који грамзиви и неуморни коректор, који велеумни поправљаћ може свему томе дати некакав смисао?“, пита се један од наратора у роману.
Потрага за смислом доказ је да у свету, обележеном кризом тог истог смисла, још увек има неке бледе наде за горке губитнике.
Фрања Петриновиц (Нови Сланкамен, 1957), књижевник, књижевни критичар и уредник књижевних часописа.
Студирао је у Новом Саду на Филозофском факултету. Објавио је више романа и есеја. Члан је Управног одбора Друштва књижевника Војводине.
Био је уредник цасописа "Поља", новинар културне рубрике листа "Дневник" и уредник у издавацком предузецу „Стyлос”.Објављена дела: "Мимезис",(1983,) "Ткиво, опсене", "Извештај анђела", "Пред вратима раја", есеји, 2002, "Последњи тумач симетрије",( 2005,) "Траума – стечајне легенде",( збирка прича, 2009), ....Добитник је више књижевних награда: Награда Друштва књижевника Војводине за књигу године 1997, "Бранко Бајић”, 2002, "Искре културе”, 2006, "Лаза Костић”, 2006, „Стеван Пешић”, 2010. и „Душан Васиљев”, 2012.
