Заводила ме је пре свега њена отменост, њене скупе ципеле, њен парфем. Упознао сам је једне вечери у кући моје пријатељице Беатрис, Швеђанке која се иселила у Њујорк истовремено кад и ја и која излаже у две галерије у Сохоу. Беатрис има лофт у Бруклину, с намештајем из седамдесетих набављеним по кућним распродајама на које редовно иде. Можда сам те ноћи предосећао да ће се нешто догодити или ме је притисла самоћа па сам се зато прикључио руљи с којом се иначе не мешам. Уметници ми, углавном, делују фриволно, као да их једино занима одмеравање величине свог ега. Током вечере нису престајали да говоре о својим пројектима и о томе како су их хвалили критичари. Међу званицама је била и Рут, жена од педесет и нешто година која се задовољавала да из угла собе слуша разговор. Нека врста какадуа, одевеног у дречаве боје и са жутим наочарима, била је крај ње и описивала недавну изложбу Вилија Кансина као право чудо које ће посрамити све латинскоамеричке уметнике Челсија. Допало ми се њено ћутање; могао сам да га протумачим само као сажаљиво: Рут је била старија и озбиљнија од осталих, тако да сам пожелео да седнем крај ње у тај ћошак. Пожелео сам нарочито да ћутим крај ње, да предахем у њеној смирености, па сам то и учинио. Жена с дречавим наочарима удаљила се неколико метара да би насула нову чашу вискија. Дрско сам јој заузео место. Осмехнуо сам се Рут с искреним саосећањем. Није било те људске силе, па чак ни моје пријатељице Беатрис, која је била у стању да ме одвоји од ње читаве вечери. Тако је почела наша идила. На њеном лицу, однегованом козметичком чаролијом, открио сам неки очаравајући замор. Наслутио сам - и не верујем да сам се преварио - да је она жена лишена енергије. Њена појава је деловала тако бестежински да ниједног часа није могла да представља за мене претњу. Гледао сам је без речи више од четврт сата, а после, без икаквог увода или представљања, рекао сам јој да њене усне заслужују сву моју пажњу, да бих крај таквих усана био у стању да проведем ничице читав живот. Њене усне су биле крупне и пуне, али ни то ни боја њеног кармина којим су биле премазане те ноћи нису ме подстакли на такву опаску, већ тај савршени начин њеног ћутања. Затражио сам број њеног телефона. Следеће недеље, не сећам се да ли у суботу или у недељу, позвао сам је да одемо у биоскоп и одгледамо неки француски филм. Conte d’automne Ерика Ромера, у којем се ништа не дешава, као и увек у мојим омиљеним филмовима. Није било много чега да се прича по изласку из сале, али сам пронашао прилику да је задивим својим француским, језиком који је она учила у школи и слабо памтила. Рут је изабрала бар у Трајбеки, где смо попили једно пиће те ноћи, неко изврсно вино од четрдесет пет долара по чаши. Свиђала ми се умереност којом је Ру тпила алкохолна пића. Жене које сам уознао у овом граду или су потпуно избегавале алкохол, или су му се препуштале без икакве мере, што је у већини случајева доводило до прилично непристојних сцена. Насупрот томе, она је пила готово увек само једну чашу, каткад две, али никад више од тога, и тај став ми је деловао као добар доказ њене разборитости. Навалила је да она плати и тај великодушни поступак не само да ме је уверио у доброту њене душе већ ме је и завео и изазвао осећање да сам се нашао под оним заштитничким ореолом богатих жена на који сам се мало-помало навикавао. Позвао сам је после две недеље, довољног времена да у њој пробудим малу чежњу и жељу. У априлу обично постајем романтичан, заводљив, па сам на Рут применио своју најефикаснију технику: наизменичну мешавину равнодушности и заинтересованости, нежности и презира, која обично баца жене на колена. Ова непроменљива женка је, међутим, остајала мртва хладна. Изгледало је као да јој је свеједно да ли ме спопада неодложна ћудња да је пољубим, или је гледам као да је неко површно, антипатично биће. Њена учтивост ми је будила радозналост.
Једне вечери, Рут ме позвала док сам био на послу. Задржао сам се радећи корекције неког уџбеника из историје за средњошколце, па сам био једини од запослених на 43. спрату. С олакшањем сам се јавио на телефон јер сам знао да ме нико не слуша. Кад сам окружен људима, готово ми је немогуће да процедим макар једну реченицу у телефон без осећања да сви у издавачком предузећу помно ослушкују сваку моју реч. Уживајући у потпуној самоћи на спрату, сместио сам се пред панорамски прозор канцеларије. Град је одашиљао свој ноћни жамор. Под мојим ногама била је светлост Менхетна. Осећао сам узбуђење при погледу на станицу Пен, чија сам здања добро познавао, као да сам, уместо телефонског разговора с практично непознатом женом, шапутао на уво града, овог безличног града који волим баш због слободе коју ми дарује. Потанко сам јој испричао како сам провео дан, где сам и с ким ручао, коју сам књигу дотеривао. Причао сам јој о теретани у коју одлазим по подне и описао задовољство које осећам кад повећавам брзину на траци за ходање.
- Кад ћемо се видети? - упитала је Рут и њен безбојни глас ме је вратио у стварност. Могао је Њујорк бити преда мном, али је постајао и неко на другом крају жице. Умало нисам прекинуо везу. - Хоћеш ли да дођеш на вечеру? - наваљивао је глас. - Моја деца неће спавати код куће и бићемо на миру.
Гвадалупе Нетел
Одломак из књиге „После зиме”; Превод са шпанског Бранко Анђић. BOOKA, Београд 2023.
