Својевремено сте били добитик стипендије „Борислав Пекић“ за рукопис у настајању. Чини се да је ова књижевна награда, као мало која, није имала промашаја, с обзиром на то да су безмало сви ти млади писци, који су је добили, касније постали референтни. Да ли су се код Вас бенефити стечени том наградом осетили тек доцније, а не у времену добијања?
– Стипендија Борислав Пекић је прво била стипендија, што значи да су писци добијали на месечном нивоу неку новчану принадлежност која је требало да им олакша рад на писању романа. У време када сам је ја добио, то је била једнократна финансијска ињекција, не нарочито велика, али симболички важна, јер носи име Борислава Пекића. Зато постоји извесна недоумица, да ли је то награда или стипендија, али мени то, искрено, више није битно. Када су бенефити у питању, морам да признам да не размишљам у категоријама бенефита, каријере, успешних људи и губитника. Борислава Пекића сам добио за свој први роман „Форњард”. За тај роман сам добио и Виталову награду. Лично, тај роман ми је драг и зато што је први и зато што сам у њему отворио неке теме које су у српској књижевности биле непознате, рецимо, мотив вештачке интелигенције. Има смисла да се таква тема повеже са Бориславом Пекићем, пре свега због његовог антрополошког циклуса, односно романа „Беснило”, „Атлантида” и „1999”. Ако бенефити постоје, постоје само на тој симболичкој равни.
Доминира ли Вашој поетиком судбина појединца, рецимо поручника Војновића, из Вашег романа „Велики јуриш” и Црњанског у „Омами”, или колективна епопеја као у Вашим књигама „Ми, избрисани” и „Кошарка – то је Партизан”?
– Ово питање погађа нешто што је, чини ми се, карактеристика мог опуса, и то не само белетристичког. То је однос индивидуалног и колективног. Један француски социолог, кога веома ценим, сматра да је неолиберализам систематска борба против сваког колективног идентитета. Ја се с њим слажем. Индивидуа данас није никакав бунтовник. Индивидуа је производ овог друштва, последица социјалне дресуре. Многи људи данас толико истичу своју индивидуалност да бисмо помислили да живе на пустом острву. Међутим, живе са другим људима. Човек који то заборавља јесте, просто речено, идиот. Ту мислим на старогрчку дефиницију идиота као човека који не може или не жели да учествују у јавном животу, односу у животу свог колектива или полиса, а то би данас значило државе. У свом опусу сам желео да осветлим фигуру личности коју колектив не спутава, већ инспирише. Покушаћу да вам то пластично покажем примером из кошарке коју сте дозвали помињући моју књигу „Кошарка – то је Партизан”. Индивидуалац је играч који сања о томе да постане МВП лиге. Личност је играч који осваја титулу пред пуном двораном која навија за њега и његов тим. Мислим да се јунаци мојих романа одређују према томе да ли индивидуалци или личности који обједињују лично и колективно.
Ваши студенти често умеју да кажу како сте им приликом испита увек говорили да ви као професори нисте ту да бисте студенатима налазили оно што они не знају, већ оно што знају. Може ли се та доктрина пренети и на Ваша књижевна дела, где увек претпостављате позитивно оном што би евентуално било „реметилачки фактор?
– Драго ми је ако сте се консултовали с мојим студентима док сте се припремали за овај интервју. Претпостављам да бисте лако нашли и оне који би казали супротно, односно да увек покушавам да пронађем оно што не знају. Нажалост, има студената чији су простори незнања толико пространи, да не можете никако да их заобиђете, ма колико се трудили. Увек на крају набасате на њих. Ту је важно како студент онда сам на то реагује. Имао сам срећу да сретнем и студенте који су своје незнање схватили као лични проблем и који су дали свој апослутни максимум да се у будућности не срамоте. То су људи који су заслужили моје поштовање, зато што је то један интелектуално поштен и чојствен однос према српској књижевности коју студирају. Било је нажалост и оних других, али о њима не желим да причам.
Вратио бих се сада на ваше питање: ја у својој прози управо покушавам да осветлим оно што ви називате „реметилачким факторима”. Од тога крећем. Политички коректна проза, рецимо, креће од онога што је политички коректно и не поставља питање зашто је управо то политички коректно, а нешто друго није политички коректно. Навео сам пример да се неолиберализам систаматски бори против сваког колективног идентитета. Ако нека проза прихвата негирање колективног идентитета као нешто саморазумљиво, оправдано, онда та проза не открива никакву истину света у коме живимо, већ само учествују у дресирању људи. И дресирани људи ће је прихватити а дресирани жирији ће је награђивати. То је тако. Али морам да признам да писање такве ја лично доживљавам као нешто што ми је заиста испод части. Ако ћемо искрено, и као нешто што је испод мог нивоа талента. Ја пишем прозу тако што ништа не доживљавам као јасно и саморазумљиво. Узмимо, на пример „Велики јуриш”: неки читаоци су овај роман доживели као химну српској војсци у Првом светском рату а неки као роман који је по страни од сваке идеологије. Имате у том роману сцену у којој се добровољци спремају да поврате Кајмакчалан, а у исто време, кувари остатака Дринске дивизије спремају храну у казанима, размишљајући само о томе како да преживе рат. На крају, безмало цео тај Добровољачки одред страда, а казанyије живе и даље, премда ће, наравно, и они једном умрети, само без икаквог помена. У мојим романима се, дакле, сударају различити јунаци, различити погледи на свет; не крећем се по згариштима идеја, већ по оним просторима где оне још увек горе, то јест, где нешто значе. Зато моји романи траже неку врсту храбрости да би се читали, јер читаоцу не нудим таблете за спавање. Мене радује што таквих људи, храбрих људи, још увек има. И зато ми је стало до сваког читаоца, не као до фана, већ као до пријатеља.
Та поларизација се може увидети на сваком кораку свакодневице, па и на књижевном. Тако имамо и на нашој књижевној сцени данас - два велика издавача, с једне стране, и мале, такорећи андергаунд издаваче, с друге. Треба ли, генерално, тежити блоковској подели или унитаризму, шта боље доприноси равнотежи?
– Ја се не бавим издавштвом, тако да неке ствари не знам изнутра. Вероватно се зато моја прича о српским издавачима разликује од приче неког малог издавача. То међутим, не значи да моја прича није тачна. Она је последица искуства једног писца. А она гласи овако: ја сам свој први роман објавио у издавачкој кући која данас више не постоји, а која је у своје време словила као веома угледна. Међутим, та издавачка кућа ми није обезбедила ни један медијски наступ, нити сам икада добио извештај о томе у колико се примерака моја књига продала. Наравно, никада нисам добио ни проценат од броја продатих књиге, ма колико је та сума, рецимо то тако, могла бити мала. Понављам: та издавачка кућа је словила за угледну. Питање гласи: шта је од овога што сам навео за углед? Или да ствари поставимо овако: ако данас имате издавачке куће у Србији чији углед нико не доводи у питање – напротив – а знате да ни једна од тих издавачких кућа не би објавила ништа од онога што ви пишете, не зато што се то не чита, већ зато што им политички нисте блиски, шта онда да мислите о ,,угледу” тих издавачких кућа?
Другим речима, то нису издавачке куће, већ идеолошки сервиси који укидају слободу мишљења, зато што, просто речено, укидају плуралитет погледа на свет. Да нема Лагуне, издавача који је објавио моја три последња романа и коју не занима моје мишљење о свету већ пре свега то да моја књига буде квалитетна и да може да се продаје, ја као писац највероватније не бих постојао у односу на оне политички коректне ауторе, које би штампали издавачи којима је политичка коректност први и основни критеријум. Дакле, да резимирам: сматрам да је добро да у Србији постоји тржиште књиге, односно да се на књиге гледа и као на робу – наглашавам и а не само – јер да то није случај не бисмо добили републику лепе књижевности где се свакој доброј књизи поклања пажња коју заслужује, већ диктатуру политичке коректности, где би постојале само политичке коректне књиге којима би се онда лепиле етикете ,,естетски релеватних” дела, да би се та диктатура мало ушминкала. Овако, са тржиштем књига које је идеолошки неутрално – још увек – свако има шансу, можда не баш потпуно пођеднаку, али ипак шансу да му се књига самерава и на основу неког другог аспекта осим степена политичке подобности. И наравно, то и јесте у правом смислу речи изазов за писца: ја у сваком роману морам да одговорим на питање како да будем комуникативан и естетски релевантан у исто време. Најзад, то није никаква бласфемија. Познато је да се Киш у „Гробници за Бориса Давидовича” окренуо поетици Борхеса, између осталог и зато што је она комуникативнија од поетике високог модернизма на основу које је настало његово претходно дело „Пешчаник”.
Немања Савић
