– Попа је мењао и песнички и читалачки сензибилитет и доводио у питање представе о лицири као изразито субјективном књижевном роду. Истовремено, можда је само Растко Петровић, пре Васка Попе, свесно упослио и у своју прозу и у поезију, стару словенску и српску религију и митологију. И то своје велико знање из митологије и фолклора Попа је мајсторски прерађивао у својој поезији. Он је допринео уцеловљењу српске књижевности, односно јединству старе и новије српске поезије, што није довољно истицано у нашој науци о књижевности – рекао је академик Делић, најављујући да ће управо том пољу бити посвећен добар део округлог стола.
Указујући на везе Матице српске и Васка Попе, председник нашег најстаријег књижевног, културног и научног друштва проф. др Драган Станић навео је да је велики песник 1956. објавио чувену збирку „Непочин поље” управо под окриљем МС. Ова књига је, подсетимо, награђена и Змајевом наградом Матице српске, која се од 1953. додељује за поезију, и пре Попе су то признање понели Антоније Исаковић и Велибор Глигорић. Од 1979. до 1983. био је Попа и потпредседник Матице српске, и доста је утицао на програмско опредељење матичиног Летописа.
– Све то Матица памти. Али оно што је најважније, то је величина Попиног дела. Он је обележио не само српско песништво, него је његово дело импресивно на светском плану. Рецепција његове поезије, коју су на енглески преводили пре свега Чарлс Симић и Ен Пенингтон, на англоамеричком простору, али и на другим просторима, била је изузетна. Но, за нас је од највеће могуће важности наше одређење према ономе што је Попа учинио и разумевање свега што је учинио у песништву, уграђујући на импресиван начин у поезију од митских и фолклорних матрица, до симболичких структура српске културе – рекао је професор Станић.
У раду округлог стола „Пеотски светови Васка Попе” учествовало је двадесетак теоретичара књижевности, који су посматрали песниково дело из различитих углова, од његовог односа према Момчилу Настасијевићу, преко еротске метафизике и језичких игара у до анализе његове позне поетике. Највише простора је ипак посвећено традицији у његовом књижевном спектру, па је тако, рецимо, емерита др Љиљана Пешикан Љуштановић у свом излагању говорила о Попи као антологичару народне књижевности, акцентујући три песничка зборника (Од злата јабука, Урнебесник, Поноћно сунце) које је за живота приредио, те четврти објављен деценију после његове смрти (Јутро мислено). „Реч је о књигама које у изузетно захтевне, зато што се ради о поетичким и аутопоетичким исказима, о кључевима за лавиринт Попиног песништва, некој врсти Аријаднине нити која треба да нас води или заводи до центра и смисла његових песничких загонетки”, навела је Љиљана Пешикан Љуштановић.
Помоћник министра културе Радован Јокић оценио је у свом обраћању да Попина поезија обједињује модерни израз – и то не само као форму, већ пре свега као уметнички став – са дубоким слојевима митског, историјског, етнолошког. У питању је, додао је Јокић, оживљавање епских мотива изнад сваке идеологије и једностраног тумачења...
– Попина поезија је изнад допадања и допадљивости. Његово дело не оставља ефекат одушевљења, разиграности, већ дубоке промишљености над вредностима, симболима, сликама, осећањима... Није ни неопходно градити овај примарни осећај личног свиђања и пријемчивости са песниковим речима; штавише, тако се промашује оно суштинско важно у Попиној поезији. И поезији уопште – навео је Јокић.
Отварајући округли сто, председник Покрајинске владе Игор Мировић истакао је да само када дело наџиви човека и када време не само да не умањује његову вредност, већ га напротив даље открива у новим нијансама и значењима, велики су и човек и дело. И само када то дело, и после одласка његовог творца, настави да буде и узор и инспирација онима који долазе, поуздано знамо да су и човек и дело тада победили време и постали безвремени и надвремени, поручио је Мировић, уз напомену да то најбоље потврђују речи савремене британске песникиње Таре Бергин која каже да је „Васко Попа један од најузбидљивијих и најинспиративнијих песника чија су дела преведена на енглески језик”.
– Осам објављених Попиних песничких књига, то је заправо једна књига, света књига наше поезије и песништва, мајсторска библија стиха. Попине песме су једна врста истраживачких станица сазданих од стихова, трагања од човековог атома до бескрајног космоса. И зато и данас са правом, цитираћу професора Михајла Пантића, о песниковом опусу говоримо као о посебном и јединственом сазвежђу Попа – рекао је Мировић, констататујући да се Васко Попа сврстао „у онај низ овостраних великана који су, не само српској поезији и прози, него и нашем културном и духовном идентитету у целини, дали непроцењив допринос”.
М. Стајић
