Комад „Рубиште“ кроз средишњи мотив детета за чијим нестанком полиција води истрагу, открива читав свет изгубљене деце, у улогама одраслих. Фрагментарно структуриран, комад прати више токова радње, везане за неколико, ако не и све ликове, постепено градећи атмосферу ужаса. Контекст остаје доминантан – ради се о руралној забити.
Будући да су жртве углавном жене и деца, текст Нинослава Ђорђевића је недвосмислено, рекло би се и лакосмислено критички ангажован, показујући слабости и „мане“ сваког човека. На нивоу филма бе-продукције, аутор текста показује несумњиве вештине, научене од великих мајстора жанра. Знате оно кад у неком селу у Америци нису сви нормални, али прича на крају открије праву, баналну страну њиховог лудила? Типа, брана је напукла, језеро пресушило, животиње су прешле с оне стране, а баште пресушиле... Само, фабрика је пропала, све је опустошено...
Ђаво је у малим стварима. Тачно, као и Бог. „Бог и Ђаво“-редитељ, у стварима позоришта, у случају „Рубишта“ Кокан Младеновић, не пропушта прилику да описаним ликовима такозване јужне пруге дода црту ексклузивног „српског сељака“. Жене су лепе, али певачице, ружне, али старе, бангаве, док их малтретирају „прави“ мушкарци. Заправо, Кокан Младеновић у „Рубишту“ може да препозна „Догвил“ Ларса фон Трира, који је већ режирао. Креће се у координатама филма мозаичке структуре, дед-енда, а не хепиенда. Земља, малч, који глумци користе у готово свакој сцени, визуелно ефектна, ова реквизита је и симболички потентна. Може да означава порекло, идентитет, степен развоја друштвених делатности. Мобилну сценографију, упечатљив костим и шминку, исказану иронију и гротеску и у физичкој (кореографисаној) игри глумачког ансамбла, уз чест хорски мизансцен, редитељ не препушта случају појачавање театралног и доживљаја ширег позоришног контекста – друштва у којем се оно одиграва. Паралелно, води се рачуна о напетости због нерешеног случаја несталог детета, што већ на средини, не на крају, напиње радњу до извештачености и понављања истог, са различитим акцентима. Етички моменат, као и у „Догвилу“, опет је запостављен због гурања у план активног принципа реалности – политике, медијатизације, на(д)метања. Музика, видео, само подражавају атмосферу, чинећи представу атрактивнијом, у површном смислу. Као оно кад певачица, са почетка представе, освету сервира хладну и оде у свом yипу, кроз шљивике и ливаде, у жбуње...
Представа „Рубиште“ у Шабачком позоришту, фигурира као важна појава у рубном домену праизведби домаћих писаца од стране искусних редитеља у рубним местима позоришног живота. Поготово зато што је у ансамбл окупила глумачка имена и ван Шабачког позоришта. Децентрализација, динамизација, визуелизација, спектакуларизација... О томе ћемо још да размишљамо.
Игор Бурић
