С основним науком, да је, у свету савремених вештака неопходно завирити у своју унутрашњу страну, да би овладали божанским дрхтајима који усмеравају душу истинског уметника. Реч је о књизи о Петеру Хандкеу, добитнику Нобелове награде за књижевност, једном од ретких савременика који су, макар на трен, оверавајући чињеницу свесности живота који живи, тукућ ветар, трчећ у погрешном правцу, показали да, још увек, поседују оно мало соли, које нас спасава да нам душе не обљутаве!
Али, ово је књига и о себи, о Емиру Кустурици – наратив о Хандкеу призива наратив о Кустурици, оформљујући вишеслојну структуру романа-есеја-сценарија о две сродне осећајности, о две јаке, слободне, индивидуалности, које стоје насупрот застрашујуће бујице која се ваља стриктно обележеним булеварима савременог света. И један и други, својим животом и делом, сведоче да вријеме није линеарна појава, како вели Кустурица, и да уметност има формулу за њега. На њихове речи које су, опрезно, саопштили да знају шта не знају, да, заправо, не знају истину, али да гледају, да слушају, да осећају, да се сећају, да се питају и да хоће да буду сведоци, али не у смислу оптужбе или у смислу одбране, сручили су се тешки облаци претеће идеолошко синтаксе. Старозаветна реч пророка Исаије, који је смиривао своју муку, опомињући земљу, триред је ословљавајући, да не заборави реч Очеву, као да, симболички, указује на неспоразуме Петера Хандкеа и Емира Кустурице с делом савременог света.
Што се тиче овог другог, они се продубљују у његовом добродошлом (растреситом) антиглобалистичком поучнику, с драгоценим чињеницама и увидима. Као на филмском платну, у његовој новој књизи, смењују се, у преопасном маршу, мртве душе, довршавајући процес дехристијанизације и дехуманизације савременог човека и савременог света. Ова је књига, заправо, инвентар дарова добијених од корпоративне светске заједнице, чији је основни циљ, како сведочи Збигњев Бжежински, да се не дозволи стварање евроазијског ривала, односно, да се сваки педаљ царства земаљског заокружи по мери хегемона и материјализује, без остатка, имитација америчког начина живота. Као на филмском платну, понављам, смењују се наративи једног од ретких савремених интелектуалаца и уметника, који поседује и знање и искуство, о умреженим ликовима и институцијама који управљају савременим светом. А није, без разлога, речено да је знање, без искуства, теологија лукавога, нека врста мозга изван главе. Страх од четврте технолошке револуције, у оквиру које би нам, чипованим имплантантима и довођењем у ново стање тзв. неорганског човека, избили из главе Косово и Метохију, велики ресет, Светски економски форум, тзв. дигитални затвор, тзв. нова нормалност, строга контрола кретања човека, тзв. дигитална валута, зелена агенда, као превара, тзв. биометријска контрола планете, езотеријска друштва, наратив о корисном беземљашу, а не усправном и оствареном човеку, о нуклеусу нацизма који је сачуван у англосаксонским земљама, о свету као затвору, о човеку у оковима, о компостацији, о свету спектакла и измењене свести, о Нетфликсу и Амазону, који воде огромна људска стада, о орвеловској припреми за нову врсту колективизма, о вештачкој интелигенцији, о сваком клику на компјутеру који је једно мало вешало за вашу слободу, о невеселој слици савремене српске кинематографије, о тринаестогодишњем дечаку К. К. који је обучаван да пуца – све су то теме ове књиге. Реч је, дакле, о темама о природи и устројству савременог света, у којем се, невидљиви човек не среће с видљивим, и о природи савременог човека, којега ђаво врти око прста, и има име да је жив, а мртав је. А ово је инвентар аутора ових догађаја – Ален Далс, Џорџ Сoрош, Жак Атали, Клаус Шваб, Јувел Харари, Илон Маск...
На самом крају, указујем на три светла која се, након читања нове књиге Емира Кустурице, пробијају у савременом мраку у мраку – вера у вечност душе, вера у вечност уметности и вера у Србију и Русију, две државе које се разликују само можда у оном малом проценту људи који чине елите. И данас су, више него икада, лековите речи Николаја Јаковљевича Данилевског да је Русија глава света који долази и Фјодора Михајловича Достојевског да ће Русија рећи своју нову здраву реч, реч коју свет још није чуо. Иако се савремени мрак у мраку спустио на све крајолике савременог света, аутор подсећа да је мрак, као што знамо, најгушћи пред свитање. Да кажем и ово – савремени опатуљени одломак и разломак од човека не разуме да је смрт најсигурнија мета људског прогреса; он води у небиће, у непостојање, у ништавило, без Боговека Христа, јединог победитеља смрти. Прогрес је, заправо, оно што води Христу и васкрсењу, регрес оно што одводи од Христа и васкрсења. Христочежњивост је једина и основна сила прогреса. Где смрти има ту нема стварног прогреса, вели Авва Јустин, а ако га има онда је то проклети прогрес у воденици смрти. Уосталом, шта је прогрес за Светога Саву – стицање Оца, нашега, живот у Њему, ради Њега, односно, савлађивање греха и смрти у себи и у ближњима, око себе.
Сведочећи из туђег века, из века упрљаног, у сенци сенке, Очеве, и насеља Његових, дивних, етерских, слажућ дане на дане, ноћи на ноћи, о савременим фараонима прогреса, који су креатори пустиње страха, бесмисла и страдања, Емир Кустурица је, од филма до филма, од града до града, од књиге до књиге, следио наук онога који нас је ослободио, који није рекао служите, него тражите. Наук да душа човекова, а не тренутни ковитлаји устројства земаљскога, одређује меру наше истинске егзистенције. Стога је и разумљива недавна реч једног од тумача његовог дела – да, чега год се дотакне, у драгуљ претвара!
(Матица српска, 13. децембар)
Селимир Радуловић
