Додатна објашњења можда јесу пожељна, али не и нужна. Тек уметничка остварења и животписи оних изузетних по правилу у преплитању, неодољиви су за поглед са стране, у намери да продру у њихову срж и открију “додатну вредност”. Отуд и све написане биогрaфије и снимљени филмови о знаменитим људима, настали и са не мање важним циљем да нам их што је могуће више учине ближима.
Резултат ових намера могли смо да видимо у документарном остварењу “Боро Драшковић - Од Академије уметности у Новом Саду до светске духовне вечности” аутора Константина Плевнеша. Овај документарни филм, светску премијеру управао је имао у Новом Саду на прву пут одржаном фестивалу “Балканофилмофилија Париз-Берлин-Вашингтон - Нови Сад”. Филм је реализован у Драшковићеву часта, као добитника награде SEE Legend Paris Berlin Washington која је, како је пред пројекцију речено, део “борбе против опасности заборава”.
Kонципиран као разговор са Бором Драшковићем снимљеним у једном кадру, у који су интерполиране секвенце из Драшковићевих играних филмова (Хороскоп, Усијања, Живот је леп, Вуковар једна прича). Док ове истргнуте слике илуструју разнолику и живописну иконографију поменутих Драшковићевих остварења и потенцијално маме на њихово прво или поновно сагледавање у оквиру ориганале наративне и драмске целине, сам аутор прича и своју позоришну, могло би се рећи хамлетовску причу. Животну и стваралачку повест о једној правој уметничкој, дакле друштвено важној побуни, њеном гушењу, досегнутој слободи и краетивном узлету па системској осујећености. Открива нам Драшковић и да је против ње једини лек у истрајном раду и освајању неких других стваралачки слободних простора.
“Где су границе ангажмана?”, пита се Драшковић у филму, присећајући се случаја једног индијског позоришног редитеља, који бранећи своју уличну представу од насилних противник – гине. Како му је испричала глумица, супруга страдалог, неколико недеља касније представа је изведена на истом месту, али сад под заштитом “кородона” гледалаца. Драшковић поручује, “посао редитељ је да режира, а не да буде будистички свештеник”. Мудрост, искуство и драгоцена сећања овог угледног филмског, позоришног и ТВ аутора, путописаца, есејисте, педагога и приповедача у овом документарном портрету остају овековечени као сведочанство и наук, супортстављајући се свакој врсти кратког памћења.
У светлу исте мисије, а сазданог у другачијој форми, видели смо на овом фестивалу, такође документарни филм “Светлости и сенке - и уметнике убијају, зар не?” Филм је то о животу и делу нашег знаменитог сликара Саве Шумановића, који потписује Драган Елчића (сценарио и режија). Сам аутор свој филм дефинише као “арт-докуметарац”. Тако определивши се да примарно сликом представи оно што се на овим просторима већ више деценија о Шумановићу и његовом делу зна и одржава у фокусу, не само културне јавности, Елчић за ову прилики пред гледаоца износи део Шумановићевог сликарског опуса (мајсторска фотографија Радослава Владића) креирајући живу, покретну галерију , приказујући и неке од аутентичних докуманата, као и сва она важна места на којима је Шумановић боравио и радио. Ход кроз ову галерију, која нас подсећа или некоме тек открива лепоту, раскош и снагу Шумановићевог стваралаштва, испрекидан је библијским мотивима и симболиком, као драмским додацима и микро играним асоцијативним секвенцама, које акцентују трагичну судбину великог сликара.
Владимир Црњански
